Health Preservation and Disease Prevention Through Yogic Meditation

X Congress

Sažetak: Meditacija je tehnika usmerena ka treningu uma. Osoba putem meditacije uči kako da posmatra sadržaje svesti sa stavom otvorenog prihvatanja, što dovodi do spoznaje da misli i emocije imaju nadmoć samo ukoliko pojedinac to dopusti. U skladu sa tim i hipotezama prezentovanim u ovom radu, autor očekuje da će naći dovoljan broj informacija koje idu u prilog teoriji da je meditacija jedna od najmoćnijih alatki korišćenih za lični razvoj i napredak. Cilj ovog rada je otvaranje diskusije o mogućnostima upotrebe meditacije u terapeutske svrhe i za prevenciju bolesti, naročito psihosomatskih, te njeno integrisanje u socijalne programe. Sadržaj rada je podeljen na dva dela: prvi deo je usmeren ka razumevanju principa meditativne prakse, a drugi na različite mogućnosti samorazvoja i očuvanja zdravlja: fizičkog, mentalnog, emocionalnog i duhovnog.

Ključne reči: relaksacija, meditacija, prevencija, lečenje, razvoj

Pretpostavimo da ste čitali o piluli koju možete uzeti kako biste ublažili strahove i povećali zadovoljstvo. Da li biste je uzeli? Zamislite da ta pilula, osim toga, ima mnoštvo dodatnih dejstava – porast samopouzdanja, empatije i poverenja. Uz sve to, ona poboljšava i memoriju. Pretpostavimo da je u pitanju pilula od potpuno prirodnih materijala i da ne košta ništa. Da li biste je uzeli sada? Ta pilula postoji. Zove se meditacija. – Džonatan Hajt, socijalni psiholog

Meditacija ili dijana (sanskrit: ध्यान) je prirodan  proces posmatranja sopstvenog uma i upoznavanja sa njim. Kada želimo da rukujemo nekom alatkom, mi je najpre upoznajemo da bismo što bolje mogli da je iskoristimo. Na isti način bismo trebali da pristupamo i umu. Meditacija je takođe zdrava. Naučno je dokazano da poboljšava rad srca, snižava povišen krvni pritisak, pojačava imunitet, ali i lučenje serotonina („hormona sreće“) koji utiče da se osećamo zadovoljno i pozitivno. Pomaže da iz sebe izbacimo nagomilane mentalne toksine. To nije ništa drugo do način oslobađanja od generisanih tenzija koje bi nas jednog dana sačekale u drugom vidu, kao bolest ili nesreća, da nisu napustile područja podsvesnog uma pomoću meditacije.[1] Najpre se oslobađamo akutnih, površinskih tenzija, ili kleša, kako se u jogi[2] nazivaju (sanskrit: क्लेश), a zatim na red dolaze dublje ukorenjene kleše.

Zato meditacija danas važi za odličan preventivni i terapeutski metod, kada je stres u pitanju. Sve češće se primenjuje u klinikama i njena delotvornost je potvrđena brojnim istraživanjima. Medicina sve više prepoznaje neophodnost relaksacije i neretko pominje jogičke metode opuštanja kao samostalne ili dopunske terapije nekih poremećaja, naročito psihosomatskih. Dr Johanes Šulc, nemački neuropsihijatar i psihoanalitičar, proučavao je jogu i njene sisteme iz kojih je izveo autogeni trening, tehniku sličnu meditaciji, a potom je sa uspehom primenjivao u praksi.[3]

1. VRSTE MEDITACIJE

Gotovo svi oblici meditacije imaju za cilj razvijanje svesnosti, koristeći koncentraciju kao alatku. Unutar judeo-hrišćanske tradicije nalazimo dve prakse koje se međusobno preklapaju, a nazivaju se molitva i kontemplacija. Molitva je direktno obraćanje nekom duhovnom entitetu, dok je kontemplacija duži period usmerenog razmišljanja o nekoj posebnoj temi, obično religijskom idealu ili odlomku iz tekstova. Sa stanovišta mentalnog razvoja, obe te prakse su vežbe koncentracije.

Unutar budističke tradicije koncentracija se takođe veoma ceni i praktikuje. Svi oblici budističke meditacije imaju za cilj razvijanje svesnosti, koristeći koncentraciju, i sa te strane je budistička meditacija bliska jogičkoj. Jedan od najlakših i najstarijih oblika meditacije je koncentracija na dah, Vipasana (vipassana), tradiconalna tehnika meditacije Teravada budizma. Vipasana znači videti stvari, odnosno pojave, onakve kakve one stvarno jesu. Postoje dve vrste te tehnike: formalna (u sedećem položaju) i neformalna (meditacija tokom šetnje, razgovora, obedovanja, obavljanja određenih poslova itd.). Svrha takve meditacije je potpuna svest o dnevnim aktivnostima i izbegavanje automatizovanog funkcionisanja ličnosti. Takozvana „Mindfulness“ meditacija, trenutno vodeća na Zapadu, predstavlja verziju tradicionalnih budističkih tehnika meditacije gde „mindfulness“[4] znači stanje svesnosti u svakom trenutnu, odnosno svesti o nečemu, sabranost. Praksa uključuje koncentraciju na sadašnji trenutak zajedno sa osvešćenošću čula, misli i emocija u istom trenutku.

Iz hinduističke tradicije dolazi jogička meditacija, koja je takođe čisto koncentrativna. Standardne osnovne vežbe su fokusiranje uma na jedan jedini objekat – tačku na zidu, predmet, plamen sveće, slog ili nešto drugo – ne dozvoljavajući mu da bilo gde odluta. Pošto je stekao osnovnu veštinu, jogi proširuje ovu praksu tako što se okreće kompleksnijim objektima kao što su funkcije tela, energetski kanali u njemu i sično. Ipak, bez obzira koliko je kompleksan objekat meditacije, sama meditacija ostaje čista vežba koncentracije.

Prema učenju joge, praksa (abhyasa) i nevezivanje (vairagya), su primarni ciljevi za obuku uma. Prvi pojam obuhvata distanciranje od emocionalnih reakcija tokom meditacije (kao što su razočarenje, frustracije, samokritika itd.) dok drugi pojam predstavlja odvajanje od rezultata meditacije, odnosno prevazilaženje napora koji se tom prilikom ulaže. Patanđali u svojim „Izrekama o jogi“ [5] koristi ta dva termina da objasni kako um može biti uzdržan od lutanja: 

“Praksa i indiferentnost su sredstva za umirivanje kretanja svesti.” (abhyasa-vairagyabhyam-tat-nirodhah) YS I.12

Svami Tadatmananda objašnjava ovaj proces na sledeći način: „Svaki put kada tvoj um luta, vrati ga odmah, bez zadržavanja bilo kakve samokritike, razočarenja ili frustracije. Ovde leži tajna treninga tvog uma.“[6]

U hinduizmu možemo naći nekoliko različitih teknika meditacije. Najmlađa među njima je Transcendentalna meditacija (TM)[7] koja koristi mantre kao objekt meditacije. Mantra (sansk: मन्त्र) se definiše kao manas tayate, ono što oslobađa, izbavlja (trayate) um (manas) od njegovih zamki i limita. Postoji mnoštvo naučnih studija koje dokazuju brojne benefite koje aspirant zadobija ovom praksom. Eksperimenti su pokazali da meditacija može doprineti proširenju svesti i dubinskom opuštanju. Samo 20 minuta TM jednaka je šestočasovnom spavanju. Isto se postiže i Cikličnom meditacijom (CM), patentiranom od strane stručnjaka svetski poznatog S-VYASA joga univerziteta u Bengaloru (Swami Vivekananda Yoga Anusandhana Samsthana), unutar Programa za regulisanje stresa. Ova tehnika uključuje seriju joga praksi, kako fizičkih tako i mentalnih, sa sukcesivnim i naizmeničnim stimulacijama i relaksacijama. Istraživačke studije su pokazale da praktikovanje Ciklične meditacije poboljšava memoriju, kvalitet sna i smanjuje stanje nervoze, profesionalnog stresa (na radnom mestu) i lična uzbuđenja. Štaviše, CM je poboljšala učinak u psihomotornim zadacima koji podrazumevaju pažnju, koncentraciju, mogućnosti vizuelnog opažanja i repetativne motoričke odgovore. Ovi nalazi podržavaju ideju da je meditacija zapravo trening svesnosti koji, kada se sprovodi tokom dužeg perioda, uzrokuje izvesne promene u percepciji, pažnji, spoznaji i psihofiziološkim merilima.

Pored ovih, u tradiciji joge možemo naći mnoštvo meditativnih tehnika, onih koje fokus imaju na „treće oko“ ili čakre (energetske centre), zatim kundalini meditaciju, krija joga meditaciju, tantričku meditaciju, meditaciju na određeno čulo, oset, osećaj ili ideju itd. Bez obzira na samu tehniku, meditacija je, generalno posmatrano, jogički proces pridobijanja duboke relaksacije, pri kojoj osoba koja meditira dozvoljava umu da se umiri i vrati u svoje prvobitno stanje. Različiti tipovi meditacije uključuju različite neurološke mehanizme. Mnoge studije pokazujale su da meditativna praksa koja uključuje vizualizaciju na našu sopstvenu ličnost poboljšava socijalne i radne veštine kao i memoriju. Iste činjenice su ustanovljene i u drugim meditativnim tehnikama.

Đapa (sansk. जप) kao meditativna repeticija mantre je, kako se pretpostavlja, najzastupljenija meditativna tehnika u hinduističkoj tradiciji. Mantra je drevni instrument koncentracije odnosno alatka koja olakšava fokusiranu pažnju. Mantre su neka vrsta molitvi (prizivanja, odnosno afirmacija), mahom na sanskritu, koje se tokom meditacije ponavljaju mentalno. U đapa praksi meditacija se postiže bujicom identičnih misli učvršćenih na objekat meditacije, u ovom slučaju na mantru, određenu zvučnu formu.

Takođe postoji meditativna tehnika, usko vezana sa tom, poznata pod imenom Upasana, tehnika bazirana na devociji (bhakti). To je jedinstvena praksa koja unosi molitvu i meditaciju zajedno (emocionalnu vezu sa išvarom, apsolutom). Od svih ovde opisanih tehnika, đapa meditacija je najpogodinija za ovu praksu. S obzirom da su mantre afirmacije, podjednako koliko i objekti meditacije, one su veoma pogodne za Upasana praksu. Iako đapa meditacija uključuju mantre, one nisu prvenstveno devocijske, kao u Upasani, iako to mogu da budu, dok u Transcendentalnoj meditaciji mantre to ni u kom slučaju nisu; one po karakteru i zvučnosti spadaju u takozvane biđa mantre, one u kojim se cela mantra zažima u njeno „seme“ i svodi na nekoliko slo(go)va, pa zbog toga nemaju posebno značenje, osim simboličnog.

Ono što je veoma važno u svim ovim tehnikama meditacije jeste to što praktikant neće forsirati sebe da se oslobodi (nepoželjnih) misli i na taj način umiri um, kako bi umanjio ili uklonio stres, već će misli biti uklonjene spontano. Na taj način, i kada ustaljeni tok vritija (sanskr. वृत्ति), odnosno uobičajenih tokova misli teče umom, osoba može da doživi apsolutni mir. To je meditacija u punom smislu, dijana.

Meditacija ima svoje različite faze, zavisno od tehnike kao i od aspirantovog iskustva i njegovog trenutnog mentalnog stanja. U svakom obliku, ona počinje od povlačenja čula, u jogi poznate prakse pod imenom pratjahara (pratyahara). Pomoću nje, meditant umiruje površinske nivoe svesti, sa stavom neutralnog posmatrača, bez obzira na to da li su misli ugodne ili nisu, značajne ili beznačajne. Svedočenje misli je krucijalno za meditaciju. Bez toga praktikant ne može da zađe u dublje nivoe svesti niti da ima koristi od ovakve prakse.

Specifičan oblik jogičke dijane jeste Joga Nidra, meditacija koja ima za cilj da omogući pojedincu ne samo da se odmori i relaksira, već i da izleči sam sebe.[8] Joga Nidra je tehnika duboke i progresivne jogičke relaksacije koju je razvio poznati jogi Svami Satjananda Sarasvati, a koji ju je definisao kao relaksaciju postignutu sabranošću uma. Ona predstavlja sintezu drevne mudrosti joge i savremenih naučnih saznanja iz domena neuropsihologije, sistematsku metodu za postizanje potpunog opuštanja.[9]

Joga Nidra se kroz praksu pokazala kao veoma delotvorna tehnika u prevenciji i redukciji stresa na fizičkom, emotivnom i mentalnom nivou. Tehnika je jednostavna i zasniva se na receptivnoj svesnosti, a ne na koncentraciji. Cilj je da se vežbač uvede u tzv. hipnagogno stanje svesti – Alfa stanje[10], a zatim se kreće u dublji rad sa emocijama i simbolima.

Najpre se progresivno opuštaju pojedini delovi tela i to tačno zadatim redosledom determinisanim rasporedom centara u kori velikog mozga koji ih inervišu. U tom delu vežbanja dolazi do opuštanja i pročišćavanja nervnih, senzornih i motornih puteva. Zatim se od vežbača traži da doživljava dihotomna osećanja, kao što su težina – lakoća, toplota – hladnoća, zadovoljstvo – patnja. Ovim se održava opušteno i svesno svedočenje konfliktnih i opozitnih emotivnih reakcija. Vremenom se takav unutrašnji stav prenosi i na svakodnevne životne situacije te se kod praktikanta javlja neprijanjajući pogled na život. Poslednji deo vežbanja se sastoji iz vizualizacije simbola, odnosno arhetipova. Do tada se vežbač već dovoljno opustio pa su mu dublja područja uma dostupnija. Podsvesni i nesvesni utisci se oslobađaju, kako bi se integrisali u svesti. Ovde su iskustva kondenzovana u formi slika, čijom vizualizacijom praktikant oživljava potisnute impresije. Njemu se spolja menja život, kao posledica unutrašnjeg oslobađanja. Rad sa simbolima može pomoći ne samo u restrukturiranju celokupne ličnosti, već i boljem upoznavanju sopstvenih unutrašnjih potencijala. Praktičnost njihove primene se iskazuje i u mogućnosti korekcije životnih prepreka i u svesnom usmeravanju toka života u skladu sa ličnim namerama.

Jogička filozofija, kao i moderna psihologija, razlikuju tri stanja svesti: svesno (budnost), podsvesno (san) i nesvesno (duboki san). Joga Nidra predstavlja granicu između budnosti i sanjanja, nadsvesno. Vremensko trajanje ovog stanja svesti je obično od tri do pet minuta. Nakon toga, svest se povlači i pada se u san. Međutim, cilj Joga Nidre je da se ova granica između budnosti i snova što više produži. Ukoliko u toku Joga Nidre vežbač uspe da održi svesnost prolazeći kroz dublje nivoe svesti, tada kod njega dolazi do oslobađanja svega onog što je duboko potisnuto (emocije, želje i strahovi) i što iz podsvesti rukovodi njegovim svakodnevnim životom, navikama, reakcijama i slično. Ako se desi da zaspi, relaksacija će se ostvariti samo na fizičkom nivou. Istraživanja su pokazala da jedan sat Joga Nidre, ako se postigne potpuna relaksacija, zamenjuje četiri sata spavanja.[11]

Zbog svega ovoga ne čudi što Joga Nidra izaziva interesovanje kod velikog broja naučnika i što se praktikuje u medicinskim ustanovama. Klinički psiholog dr Ričard Miler razvio je tzv. Ajrest (iRest) sistem primene Joga Nidra meditacije kao terapije u bolnicama, zatvorima i klinikama za ratne veterane.                                         

2. MEDITACIJA I NJENE DOBROBITI

Na početku duboke jogičke relaksacije, meditanti neretko počinju da se sećaju svojih prethodnih iskustava koja su davno zaboravili i koja su smatrali nevažnima, što pokazuje do koje mere u tom stanju svesti počinju da se manifestuju sadržaji nesvesnog. Često se sećanje na izvesna iskustva čine donekle drugačijima od samog tog iskustva, a nekada potpuno drugačija. U cilju razumevanja ovoga, potrebno je ukratko objasniti procese mišljenja odnosno načina kako ono čuva svoje utiske, u jogi poznate pod imenom samskare. 

2.1. Samskare – mentalni obrasci

Iako je psihologija na Zapadu stara nekoliko stotina godina, indijski rišiji[12] su otkrili dragocene psihološke uvide hiljadama godina ranije. Jedan od njih jeste učenje o samskarama (sanskrit: संस्कार), mentalnim otiscima.

Kako su oni spoznali, svako iskustvo ostavlja zapise u svesti zvane samskare, odnosno tragove u vidu utisaka, poput otisaka stopala u pesku. Ukoliko se slično iskustvo ponovi nekoliko puta, otisak će biti dublji, formirajući nešto što bi se moglo nazvati kanalom. Kanališući misli, samskare postaju naviknuti obrasci mišljenja. Ukoliko su uobičajeni obrasci mišljenja duboko ugravirani u našu svest, kako se uopšte možemo nadati da oni mogu biti promenjeni? Najbolji način da se ukloni loša navika jeste njena zamena, odnosno nadomeštanje boljom.

Naučnici su tek nedavno došli do saznanja da su naviknuti obrasci mišljenja zapravo umreženi moždanim neuronima. Zbog mehanizma koji se zove neuroplastičnost (sposobnost nervnog sistema da se menja), ponavljajuće misli i ponašanja lagano proizvode mentalne promene u mozgu. Ponovljeno pokretanje određene grupe neurona trenira ih na zajedničko aktiviranje. To dovodi do kreiranja novog kanala, odnosno nove samskare. Ukoliko se druga grupa neurona pokreće iznova i iznova, biće formirana nova samskara. Ova karakteristika mozga se koristi u određenim meditativnim praksama da bi se kreirali povoljni obrasci mišljenja.[13]

U drevnoj Indiji neuroni i neuroplastičnost su bili nepoznati, ali je princip nastajanja samskara treningom uma naširoko upotrebljavan da bi se olakšao duhovni i emocionalni razvoj. Patanđali takođe pominje ovaj princip u sledećoj joga sutri:

„Kada se neželjene misli upliću, suprotne misli treba da budu uvežbavane.“ (vitarka - badhane pratipaksha – bhavanam) YS II.33

Patanđali ovde cilja na pratipaksha bhavana, meditativnu tehniku korišćenu za uklanjanje neželjenih misli i stavova. Umesto fokusiranja na objekt meditacije, kao što je slučaj u koncentraciji ili pasivnom svedočenju naše svesti prilikom opservacije, ova tehnika priziva posebne misli i emocije da bi kreirala željene nove samskare.

Pratipaksha bhavana je upravo takva jedna tehnika. Ona uključuje kultivisanje stava (bhavana) koji je suprotan (pratipaksha) stavu koji treba da bude uklonjen i predstavlja „protivotrov“ otrovima koji mogu naneti štetu mentalnom sopstvu, kao što su ljutnja, bol, tuga i samosažaljenje. Na primer, da bi se uklonila mržnja ili ljutnja, trebalo bi da kultivisati ljubav i saosećanje. Da bi se uklonila bol i ozlojađenost, trebalo bi kultivisati opraštnje i razumevanje. A da bi se uklonila tuga ili samosažaljenje, trebalo bi kultivisati sreću i zadovoljstvo. Vrhunska primena ove tehnike poznata je kao Maiti upasana – meditacija (upasana) na saosećanje i prijateljstvo (maitri). Ova tehnika pomaže pri uklanjanju destruirajućih osećanja koja su usmerena ka izvesnim osobama i to tako što se vežba upražnjavanje ljubavi i saosećanja ka svima.

2.2. Meditacija za emocionalni razvoj

Drevni rišiji nikada nisu posebno pominjali podsvesni um, stres ili emocionalno ozdravljenje. Ove teme su, očito, savremenog datuma. Ipak, oni nisu ignorisali psihološka i emocionalna pitanja. Direktno su pominjali probleme u vezi sa tim, ali su koristili drugačiju terminologiju u odnosu na onu koju mi koristimo danas. Umesto isticanja potrebe za emocionalnim ozdravljenjem i oslobađanjem od stresa, oni su govorili o unutrašnjem pročišćenju, čistoći uma. Smatrali su da antahkarana shuddi, odnosno čistoća uma (shuddi  – čistoća i antakharana – um[14]), predstavlja vitalni rekvizit duhovnog rasta. Prema Patanđaliju, čistoća uma zahteva kultivaciju specifičnih vrlina kao što su prijateljstvo i saosećanje. Meditacija je izuzetno korisna u tom smislu jer može pomoći u kultivisanju pomenutih vrlina i dosezanju povećane emocionalne zrelosti.

Zbog savremenog stila života, većina populacije ima mnogobrojne želje koje mogu biti destuktivne po pojedinca. Neostvarene želje stvaraju frustracije koje, iako mogu biti generator razvoja, neretko vode do depresivnog stanja, odnosno života u mentalnoj tami. Kada dođe u to stanje, osoba ne može jasno da misli, dok je depresivne emocije čine bespomoćnom. Kakvu olakšicu u tom slučaju nudi meditacija? Ona svakako pomaže umirenju mentalnih fluktuacija, a posebno može biti korisna ukoliko se praktikuje u ranim fazama psihološke izolacije ili depresije. Pre svega, meditacija omogućava osobi da vidi istinsku sebe. „Kada je osoba u mogućnosti da vidi sebe onakvom kakva jeste i osvesti svoje želje, koje nisu realne već umnogome imaginarne, tada će razumeti da to željeno mora najpre da na neki način zasluži, a ne samo da to želi pošto-poto.“[15] Kada osoba otkrije uzroke depresije, ona počinje da primećuje da nije bespomoćna i da nisu svi drugi oko nje krivci i njeni neprijatelji, kako isprva prejudicira; tada počinje da uviđa dobre kvalitete u drugima. Depresivne osobe će nadalje otkriti i to da su multiplikovale svoje želje koje su u tom stadijumu često nerealne i nezaslužene. Nakon tog uvida, neće živeti u mašti i suženoj svesti. Sve ovo uticaće na rasvetljavanje pomračene svesti i uviđanje smisla života, odnosno na uklanjanjanje depresije. Stoga meditacija takođe predstavlja neku vrstu leka za depresiju.     

2.3. Fiziološki efekti

U današnjoj kulturi življenja, praktikovanje meditacije je naglo počelo da se pojavljuje na najneočekivanijim mestima, budući da se može izvoditi gotovo svuda, a ne samo u joga studijima ili u privatnim odajama. Sve je popularnija tzv. korporativna meditacija, kao deo popodnevnih joga časova u kompanijama, kao i ona koja je deo redovnih sportskih treninga ili pripreme sportista za prvenstva pomoću tehnika centriranja. Jedan od vodećih svetskih tenisera u ovom trenutku, Novak Đoković, javno je izjavio da mu meditacija pomaže da savlada strah i stres koji dolaze tokom igre. U Americi, praktikuju je čak i vozači kamiona i domaćice u okviru Programa za smanjenje stresa medicinskog centra Univerziteta Masačusets (Stress Reduction Program at the University of Massachusetts Medical Center). Oni vežbaju indijsku joga meditaciju u kombinaciji sa budističkom kako bi na taj način kontrolisali hipertenziju.

Brojne studije vođene ustanovom za transcendentanu meditaciju Mahariši Maheš Jogija i Svami Rame sa Himalajskog međunarodnog instituta (The Himalayan International Institute) pokazale su vodeće fiziološke efekte meditacije. Među njima su: redukcija visokog pritiska, kontrola pulsa i brzine disanja, a pre svega bazalni metabolizam (BMR), ključni za održavanje vitalnih procesa organizma. Takođe, meditacija smanjenje frekvencije moždanih talasa, dok puls opada ili može biti čak potpuno zaustavljen na nekoliko trenutaka.[16]

U indijskim novinama „The Hindu“ od 30. marta 1936. godine može se naći interesantno svedočenje u vezi sa tim i Svami Joganandom[17]. Nakon predavanja „Super umetnost življenja“ u Gokhale dvorani u Madrasu koje je imao 28. marta 1936. godine, Svami Jogananda je demostrirao sopstvene mogućnosti voljne kontrole pulsa. „Dok je on bio u dubokoj meditaciji, prisutni doktori su ustanovili da je njegov puls polako padao i sveo se na samo 16 otkucaja u minuti. Kasnije, Svami je kazao da bi u idelanim okolnostima mogao da dovede svoj puls do nule putem prakse jogičkog povlačenja.“[18]

Nakon meditacije, aspirant će uočiti smanjenu aktivnost na neko vreme (sat ili dva). Nekoliko studija je pokazalo da nakon izvesnog perioda, krvni pritisak biva normalizovan.  

Ostale fiziološke dobrobiti su: smanjena tenzija u mišićima usled dugotrajneih glavobolja i migrena, kao i od bola u vratu i donjim leđima koji mogu biti uklonjeni nakon kratkog vremena. Nadalje, poboljšano disanje koje vodi većoj vitalnosti i snazi. Neki meditanti osete olakšanje od astme i alergija koje najčešće izazivaju disajne probleme, iako kod ovog poslednjeg nema jednoobraznih tvrdnji s obzirom da postoje varijacije u izjavama pojedinaca.

Treba imati u vidu činjenicu da neki meditanti mogu da iskuse suprotno, povećanu glavobolju ili bol u vratu, što se dešava usled otpuštanja stresa, i to uglavnom prvih nedelju ili dve nakon što otpočnu praksu. Nakon tog perioda, osetiće mnogobrojne dobrobiti.

Interesantano je da većina praktikanata primećuje različite promenu na sebi, i fizičke i psihičke prirode. Na primer, glas može postati melodičan. Grubost na licu može da nestane. Neki su čak primećivali i poseban sjaj svoje kose. Većina meditanata imala je produbljene uvide pune saosećanja i milosti. Ovo je posebno primetno na saduima, indijskim svecima (saddhu – asketa, sveti čovek).

2.4. Mentalne dobrobiti

Telo i um su veoma različiti, ali i pored toga utiču jedno na drugo. Svesni smo dobrobiti koje ima nega i očuvanje našeg tela, ali je briga o našem umu isto tako važna.

U filozofiji joge i ajurvedi[19] postoji koncept nastanka bolesti koji se bazira na termimnu adhi – uzroku svih bolesti. Naime, pre nego što se ispolji kao bolest, neravnoteža nastaje već na mentalnom nivou (u manomaja koši[20]). Neravnoteže se vremenom pojačavaju i rezultiraju mentalnim disbalansom zvanim adhi (adhi) – na ovom stupnju nema simptoma fizičke bolesti. Ali ukoliko osoba živi nezdravim stilom života (jede necelovu rafinisanu hranu, živi u nezdravom okruženju, radi u kasne sate i slično), a uz to ima rđave pomisli, na taj način sebe povređuje i pojavljuje se bolest na fizičkom nivou zvana vjadhi (vyadhi) odnosno sekundarna bolest koja je samo posledica primarne bolesti, adhija. 

U skladu sa tim, putem meditacije osoba može da ukloni negativne misli i podstakne pozitivne i da na taj način predupredi nastanak bolesti. To će joj ujedno pročistiti svest, tako da će ubuduće praviti manje grešaka i birati bolje odluke. U suštini, pozitivno će uticati na celo njeno sopstvo i ceo njen život. Iako je dobrobit kvalitet uma, celokupno fizičko i mentalno okruženje utiče na to kako pojedinac posmatra fenomene i šta je za njega zapravo dobro. Stoga je potrebno da uloži izvestan napor kako bi otkrio ono što je za njega dobro.

S obzirom da je meditacija praksa posmatranja uma, dobrobit koju pojedinac od nje ima za svoje mentalno stanje je nizmerna. Na prvom mestu, razvija intenzivnu koncentraciju putem odabranog objekta meditacije. To se pozitivno odražava na njegov svakodnevni život budući da um, ukoliko se tehnika savlada, neće nevoljno lutati sa jednog problema na drugi već će svesno biti usmeravan i fokusiran na određenu delatnost.[21]

Smirenjem uma, meditant može da razvije izuzetnu memoriju. Mnogi od njih postanu pažljiviji slušaoci, uviđavnije osobe i daleko manje ljute na druge ili na izvesne okolnosti. Ljutnja i ozlojađenost se uz meditaciju postepeno utišavaju i nestaju pa osoba biva u mogućnosti da brže i lakše oprosti, što posebno pogoduje socijalnom životu.

Meditacija doista menja perspektivu dajući praktikantu vremena i mesta da sagleda stvari objektivnije i u celosti, a da ih ujedno lakše pusti da idu svojim tokom. Kada osoba nauči kako da se povuče iz stresnog života i umiri sopstvene emocije i misli, postaje srećnija, smirenija i zadovoljnija.

2.5. Duhovne dobrobiti

Meditacija je takođe i duhovna praksa ili, jogičkom terminologijom, sadhana (sadhana).

Duhovna dobrobit meditacije pre svega se ogleda u razumevanju i stapanju sa božanskim, bez obzira da li je ono shvatano kao božanstvo u obliku forme (saduna brahman) ili ono bezimeno i bez forme (nirguna brahman). Stanje sabranosti i sjedinjenosti, samadhija (samadhi) svakako može biti dosegnuto putem meditacije. Za mnoge, ovo iskustvo je kratkotrajno, dožive ga svega nekoliko minuta ili sekundi, a neki ga nikada i ne dožive. Ali čak i ti kratki periodi samadhija služe kao nagoveštaji stanja blaženstva (sarvikalpa samadhi) dok je meditant u isto vreme svestan svoje svesnosti. Sećanje na ovo iskustvo ostaje zauvek, i osoba na taj način biva usmerena na stazu kontinuiranog blaženstva.[22]

Svaka vrsta meditacije, koliko god jednostavna bila, predstavlja korak ka ovakvom nadsvesnom iskustvu. Ako smo iskreni, mentalno čisti i radimo za dobrobit svih, smatra se da smo čak u obavezi da dobijemo pravo vođstvo i pomoć od vrhovnog bića ili Sopstva.[23]

ZAKLJUČAK

Potencijal meditativne prakse je nesumnivo ogroman. Čak i ako uzmemo u obzir sva ograničenja dostupnih studija i meditacijskih programa koji postoje, čini se da meditacija pruža mnogo toga pojedincima i grupama. Ona je dragoceno sredstvo koje može pomoći u kreiranju uslova za zdrav, ispunjavajuć i zadovoljavajuć život.

Meditacija je, suštinski, praksa osnaživanja budući da otkriva širi potencijal koji pojedinac ima u vezi sa kreiranjem sopstvene realnosti, učeći ga da sve ono što želi može pronaći unutar sebe samog.  Kroz meditaciju, osoba vidi sebe onakvom kakva jeste, bez suzbijanja i izbegavanja bilo čega što u sebi zatekne.

Meditativna praksa proizvodi u meditantu ljubaznost i saosećanje, kako prema sebi samom tako i prema ostalima, učeći ga da prihvati i prijatna i neprijatna osećanja, misli, senzacije i situacije i to na isti način: fokusirano, svesno i smireno. Ovakav stav, apliciran na svakodnevni život, može imati snažne implikacije na odnos osobe sa samom sobom, drugima i okolinom. Kroz unutrašnju tišinu i prostor iza misli, emocija i senzacija, praktikant pronalazi mir i spokojstvo (antar mouna)[24] u kojem uči da ostane i bude istrajan, kako tokom meditacije same tako i u svakodnevnom životu.

Velika vrednost meditacije leži i u njenoj mogućnosti adaptacije, odnosno usklađivanja konkretnoj osobi. Stoga ona veoma lako može biti implementirana u različite programe i okruženja. Sa druge strane, kao personalna praksa, meditacija je dostupna svima koji je žele i to na način kakav žele.

Zbog svega ovoga je veoma važno da ova drevna praksa nađe svoje mesto u svim socijalnim programima koji se bave ljudima, ne samo u joga centrima i na medicinsko-istraživačkim instituitima već svuda gde se nalaze osobe koje mogu da imaju dobrobit od ovakve prakse. Neophodno je pokazati svima njima da je sve za čim tragaju već je u njima samima.

1. LITERATURA:
2.  
3. 1. Henepola Gunaratana: Mindfulness In Plain English. Wisdom Publications, Somerville, 1996.
4. 2. N. K. Srinivasan: Safe and Simple Steps to Fruitful Meditation. Pustak Mahal, Delhi, 2007.
5. 3. S. Krishnamurthy: Transcendental Vision: Through Advanced Meditation. Author’s edition, Bengalore, 2005.
6. 4. Swami Satyananda Saraswati: Joga Nidra – relaksacija, meditacija, uvođenje u san. Preduzeće za izdavačku delatnost „Partizan“, Beograd, 1990.
7. 5. Swami Tadatmananda: Meditation a Practical Guidebook: Based on the Teachings of Vedanta Bhagavad Gita and Yoga Sutras. New Age Books, New Delhi, 2014.
8.  

HEALTH PRESERVATION AND DISEASES PREVENTION THROUGH YOGIC MEDITATION

Abstract: Meditation is a technique aimed at training the mind. Through meditation, a person learns to observe the contents of consciousness, open minded, which leads to the insight that thoughts and emotions dominate only if the individual allows it. In line with it and the hyhothesis presented in this paper, the author expects to find sufficient information to support the theory that meditation is one of the most powerful tools used for personal development and growth. The aim of this paper is to open a discussion about the possibilities of using meditation for therapeutic purposes and prevention of diseases, especially psychosomatic ones, and its integration into social programs. The content of the paper is divided into two parts: the first part is directed towards understanding the principles of meditative practice, and the second part on the possibilities of self-development and health preservation: physical, mental, emotional and spiritual.

Key Words: Relaxation, Meditation, Prevention, Healing, Growth

* NAPOMENA: Meditaciju nikako ne bi trebalo praktikovati kao zamenu za pojedine terapije i tretman za određene bolesti već isključivo kao komplementarnu metodu. Iako je mogu upražnjavati svi, pa čak i deca, treba oprezno pristupiti u određenim slučajevima. Naime, ona umnogome doprinosi ublažavanju simptoma teskobe i depresije, ali su istraživanja pokazala da u pojedinim slučajevima može pogoršati simptome kod osoba sa određenim psihičkim problemima ili proizvesti osećaj dezorijentacije i anksioznosti. Zato se pre praktikovanja bilo koje tehnike treba posavetovati s lekarom i obavestiti učitelja meditacije o stanju u kom se osoba nalazi.

1. Autor: Master prof. filozofije Maja Vučković, sertifikovana instruktorka Tradicionalne joge, S-VYASA joga univerziteta, Fakulteta za sport i turizam – TIMS i Vidya Yoga škole. Registrovana instruktorka joge kod joga alijansi, akreditovana nominacijama: RYIT 500 (registrovani međunarodni učitelj joge), E-RYT 500 (iskusni registrovani učitelj joge) i YACEP (pružalac kontinuirane edukacije), s profesionalnom licencom i dozvolom za rad Saveza za rekreaciju i fitnes Srbije.
2.  

Previous article

The Natural Legal Principles of Animal Protection

Next article

Is Sensitivity a Measure of Moral Consideration?