Nonviolent Animal Rights Activism

Apstrakt: Aktivizam predstavlja planirano ponašanje kojim se kroz aktivnosti kao što su podizanje svesti, vođenje kampanja, distribucija propagandnog materijala, stvaranje publiciteta i druge akcije, uticalo na socijalne promene. Putem aktivizma pažnja se skreće na ugroženu populaciju ili okolinu, kao i na probleme koji se tu zatiču, a kojima se određena aktivistička grupa bavi, da bi se predupredilo izvesno stanje, propitala konkretna situacija i ciljana grupacija zaštitila. Aktivizam može biti nenasilan i nasilan, legalan i ilegalan, etički podoban ili onaj koji takav nije. Kada je reč o onom za prava životinja, uprkos nenasilnoj ideji kojom se aktivisti vode (oslobođenje životinja), akcije često nisu takve ili su od javnog mnjenja pogrešno percipirane, a neretko se oslanjaju isključivo na ne-ljudske životinje. Istraživanje koje sledi bavi se specifičnim načinima nenasilnog aktivizma za prava i oslobođenje životinja, kako ljudskih tako i ne-ljudskih, kao što su bojkot, protest, građanska neposlušnost, direktna akcija i slične, a kojima se na miran način postižu ciljevi delovanja određene grupe i/ili pojedinaca za dobrobit cele zajednice.

Ključne reči: aktivizam, prava životinja, nenasilje, ljudske i ne-ljudske životinje, dobrobit

”Nikada nemojte sumnjati da mala grupa odvažnih pojedinaca može promentit svet. Naprotiv, oni ga jedino i mogu menjati.” – Margaret Mid (engl. Margaret Mead)

Prema uvreženom shvatanju, aktivizam predstavlja planirano ponašanje da bi se kroz aktivnosti kao što su podizanje svesti, vođenje kampanja, distribucija propagandnog materijala, stvaranje publiciteta i druge akcije, uticalo na socijalne promene. U tom smislu aktivista je pojedinac koji se bavi aktivizmom i čije akcije imaju za cilj socijalne promene. On to može činiti kao pojedac, ali i putem nevladinog sektora, politčkih partija, omladinskih centara, obrazovnog sistema itd.

Postoji: mirovni aktivizam, ekološki aktivizam, feministički aktivizam, LGBT aktivizam, aktivizam za prava životinja itd. Važno je napomenuti da je aktivizam nenasilna vrsta borbe za podizanje svesti i rešavanje određenog problema. Putem aktivizma pažnja se skreće na ugroženu populaciju ili okolinu i na probleme u kojima se nalaze, a kojima se određena aktivistička grupa bavi. Pod omladinskim aktivizmom podrazumevamo aktivno učešće mladih u rešavanju za njih relevantnih pitanja i donošenju odluka u lokalnim zajednicama, ili šire, ali i pitanja koja se ne tiču direktno njih (kao što su, u ovom slučaju, pitanja prava životinja), na kojima oni rade putem omladinskih organizacija ili ustanova u koje su uključeni.

Zašto delovati na taj način? Cilj aktivizma je da se preko aktivnosti predupredi neko stanje, podigne svest o određenim pitanjima, da se određena grupacija zaštiti, spreči nasilje nad njom i tome slično.

Što se tiče aktivizma za prava životinja, najpre treba skrenuti pažnju na to zašto se za prava ne-ljudi uopšte treba boriti? Naime, pojam prava životinja predstavlja ideju da su ljudi i životinje bića koje imaju ista prava, odnosno da svaka životinja (bilo ljudska ili ne-ljudska) ima pravo na život i delovanje u skladu sa svojom vrstom: prirodno okruženje, hranu koja joj odgovara, slobodu kretanja itd. Zbog toga su oni koji se zalažu za prava životinja u potpunosti protiv iskorišćavanja životinja, i to ne samo za ishranu već i u druge svrhe: za izradu odevnih predmeta, držanje u zoološkim vrtovima ili cirkusima, istraživanja, lov, industrijama zabave itd. S te pozicije, smatra se čak nedopustivim nazivanje životinja prema načinu njihovog korišćenja, kao na primer „farmske životinje“, „laboratorijske životinje“ ili „radne životinje“ jer one to nisu po rođenju već po ulozi koju im je čovek namenio.

Da podsetimo, prirodno pravo (lat. lex naturalis) zastupa ideju prava koja ne proizilazi iz autorita čoveka nego je takoreći predložak pozitivnog prava, prava uređenog od strane čoveka (lat. lex humana). Ono proističe iz prirode. S druge strane, pozitivno pravo se odnosi na važeće pravne propise, one koji su na snazi, a koji su često u koliziji sa prirodnim pravima. Tu se nalazi osnovna razlika između prava i dobrobiti. Dobrobit životinja (engl. animal welfare) predstavlja brigu za životinje pod ljudskim nadzorom: osiguravanje smeštaja i hrane, zaštitu od bolesti, pomoć veterinara itd., ali pri čemu se životinje i dalje koriste za ljuske potrebe.  Problem koji se ovde javlja jeste to što se, iz ugla dobrobiti, životinja ne poima kao pravni subjekt već kao objekt, kao što se nekada gledalo na robove, strance i žene. U skladu sa Zakonom o dobrobiti životinja Republike Srbije (vidi u prilogu), pobliže se određuje zaštita pojedinih skupina životinja, kao na primer u prihvatilištima, na farmama, za zabavu itd., ali nijedan član tog zakona ne govori o pravima životinja, niti uvažava životinje kao individue, pojedinačna živa bića koja imaju sopstvene potrebe nezavisne od ljudi, već ih tretira kao objekte. U francuskom pravu, recimo, koje je poslužilo kao model mnogobrojnim zakonodavstvima, životinja je ostala da bude „pokretno dobro“.

Govoreći o pravima životinja, treba imati u vidu da je eksploatacija životinja svakodnevno prisutna i da raste u skladu s potrebama ljudi koje se iz dana u dan uvećavaju. Javnost o tome sve ređe ćuti pa ne čudi što ima sve više onih koji to žele da promene aktivnim delovanjem, u cilju smanjenja, ali i potpunog prestanka nanošenja bola osećajnim živim bićima. Stoga je aktivizam, kao planirano ponašanje kojim se postižu određeni socijalni ciljevi, sve češći izbor onih koji se bore ne samo za svoja, već i za prava drugih. Biti aktivista/kinja znači preduzeti inicijativu kako bi se pozitivno uticalo na stavove zajednice.

ANTROPOCENTRIZAM

Čuveni australijski filozof i borac za prava životinja Piter Singer (engl. Perter Singer) smatra da je sposobnost za patnju i uživanje kriterijum za davanje prava na jednako uvažavanje, dok američki filozof i aktivist za prava životinja Tom Regan (engl. Tom Regan) smatra da zakonska prava i moralni obzir treba da imaju svi „subjekti života“ sa sposobnošću doživljavanja. Američka teoretičarka prava životinja Džoan Danejer (engl. Joan Dunayer) je kritikovala oba teoretičara nazivajući ih novospecistima.

Termin specizam (engl. speciesism) skovao je Ričard Rajder (engl. Richard D. Ryder) 1970. godine da bi ukazao na oštru moralnu razliku koja se provlači izmeđ ljudi i ostalih životinja. Kod nas je donekle usvojen termin vrstizam, najčešće definisan kao diskriminacija na osnovu vrste.

„Kad god vidite pticu u kavezu, ribu u posudi ili ne-ljudskog sisara na lancu, gledate specizam. Ako verujete da pčela ili žaba imaju manje prava na život i slobodu nego šimpanza ili čovek, ili smatrate da su ljudi superiorni drugim životinjama, potpisujete specizam. Ako posećujete vodene zatvore i zoološke vrtove, idete u cirkuse koji sadrže ’tačke sa životinjama’, nosite ne-ljudsku kožu ili dlaku, ili jedete meso, jaja ili proizvode od kravljeg mleka, vi praktikujete specizam. Ako zagovarate ’humanije’ klanje pilića ili manje okrutno zarobljavanje svinja, vi održavate specizam“,[1] beleži Danajer u svojoj čuvenoj knjizi „Specizam“, objavljenoj u SAD 2004. Godine, a koja donosi radikalni pomak u pozicioniranju zahteva animalističkog pokreta. Autorka kritički analizira dosadašnje definicije specizma, a zbog njihove manjkavosti nudi novu. Ona je čak i vlastitu definiciju iznešenu u „Specizmu“ u međuvremenu revidirala, te ona sada glasi: „Propust da se, na osnovu pripadnosti vrsti, bilo kojem svesnom biću prida jednak obzir i poštovanje“.

S obzirom da životinje nemaju moć govora, kako bi mogle da se odbrane i izbore se za svoja prava, zato smo tu mi, aktivisti, koji treba da govorimo u njihovo ime i na nespecistički način odbranimo životinjska prava. Stoga su svaka reč, svaki gest i svako delo svih pojedinaca, kojima se zauzimamo za one koji nemaju glas, ali ni osnovna prirodna prava, izuzetno važni, jer imaju presudnu ulogu u promeni vrstističkog odnosa čovek-životinja, onog koji sve ne-ljude diskriminiše na osnovu njihove pripadnosti drugoj vrsti. Jedno demokratsko društvo stepen svog  razvoja iskazuje pre svega odnosom prema drugim živim bićima i poštovanjem života samog, odnosno poštovanjem prava drugih.

Zahvaljujući slobodnoj volji, možemo da izaberemo način razmišljanja i delovanja. Upravo zbog toga je ljudska dužnost da štiti i pomaže, kako pripadnike svoje, tako i pripadnike drugih vrsta, bilo kog nacionalnog, verskog, seksualnog i drugog opredeljenja, a ne da eksploatiše, iskorišćava, muči i uništava. Oni koji sebe vide kao borce za prava životinja takođe se vide i kao deo pokreta socijalne pravde: pokreta za prava životinja.

Aktivisti za prava životinja (engl. animal rights) zapravo su abolicionisti. Abolicionizam u najširem smislu označava ideologiju, odnosno pokret kome je cilj ukidanje nekog običaja ili zakonske odredbe koja se smatra nehumanom ili nemoralnom. Dakle, abolicionisti zahtevaju zakonsku odredbu kojom se traži ukidanje postupanja prema životinjama kao prema robi, odnosno kojom se životinjama priznaje pravna sposobnost sadržana u prirodnom pravu, dakle pravo na život i slobodu koja su osnovna životna prava. Oni se, boreći za prava životinja, ujedno bore i za zaštitu životinja, što se ne može reći za „velferiste“ koji se zalažu za ono što isključuje životinjska prava.

Rečju: borci za prava životinja ne zahtevaju veće i prostranije kaveze, poput klasičnih „zaštitara“, već prazne kaveze. Zato zagovornici prava životinja smatraju da imaju zajedničke veze s onima koji su se borili za pravdu na drugim područjima: za prava žena, prava ljudi drugih rasa, prava seksualnih manjina itd. Iako borba za jednaka prava ni među njim nije završena, borba za prava životinja je tek otpočela i čini se da će biti dugotrajnija, složenija, korenitija i revolucionarnija od ovih jer se moralne granice pomeraju sa ljudskog roda na ne-ljudske životinje. Ta borba je sledeći korak u ljudskoj evoluciji i predstavlja marker progresa današnjih društava, odnosno stepen njihovog napretka.

METODE AKTIVIZMA

1. Agitacija – pokret, kretanje, nemir; marljivo zauzimanje i rad u užoj ili široj sredini za neku osobu, stvar ili protiv neke osobe ili stvari.
2. Građanska neposlušnost – odbijanje građana da se povinuju zahtevima i zakonima vlasti, često na nenasilan način i uz kolektivno masovno učešće.
3. Komjuniti bilding – polje u praksi usmereno ka stvaranju ili unapređenju zajednice među pojedincima u okviru lokalne (npr. komšiluk) ili među oblastima sa zajedničkim interesima.
4.  

Komjuniti bilding koristi sledeće metode:

• Disidentsko delovanje – delovanje otpadnika (protivnik državno-političkog sistema; onaj koji se izdvaja po mišljenju od vladajuće većine), preko umetnosti ili putem direktnog obraćanja javnosti.
• Lobiranje – tehnika javnog zagovaranja, odnosno umetnost ubeđivanja, a predstavlja niz akcija kojima je cilj izvršiti uticaj na donosioce odluka. Lobirati ne znači samo uticati, već pre svega analizirati i shvatiti problem, kako bi onima koji odlučuju, objasnili suštinu i posledice. To je zapravo obraćanje članovima parlamenta u nameri da se utiče na zakonodavstvo.
• Bojkot – bilo koji oblik borbe koji se sastoji u prekidanju svake veze sa nekim ili potpuno prekidanje svakodnevnog funkcionisanja određenog oblika uređenja (npr. veganstvo).
• Medijski aktivizam – koristi medije i komunikacione tehnologije za socijalne i političke pokrete.
• Protest – energični javni prigovor ili istup protiv nečijeg delovanja koje se smatra nepravilnim.
• Aktivizam mladih – aktivno učešće mladih u rešavanju za njih relevantnih pitanja i donošenju odluka u lokalnim zajednicama i šire.
•  

Tu su takođe i edukacija javnosti, političke kampanje, štrajkovi, proizvodnja i distribucija propagandnog materijala, stvaranje publiciteta, prikupljanje peticija, ekonomski aktivizam (u koji spadaju bojkot, konzumeristički aktivizam, jednostavno življenje ili ono koje je van sistema, otpor sistemu poreza i slično), zatim nenasilna borba, pokreti mira itd. Ono što je nama ovde posebno interesantno i o čemu ćemo više govoriti jeste: nenasilan otpor,  konzumeristički aktivizam, bojkot, medijski akativizam i protest.

a) Veganstvo

Veganstvo je forma bojkota (ekonomski aktivizam na personalnom nivou, odnosno građanska neposlušnost kada uzima masovne razmere). Birajući veganstvo automatski se angažujemo u nekoj formi socijalnog aktivizma. Iako ga mnogi izjednačavaju s biljnom ishranom, veganstvo nije samo prehrambeno pitanje, u smislu da li se jedu životinjski proizvodi ili ne, već je pre svega moralna i politička predanost aboliciji na personalnom nivou i odnosi se ne samo na hranu, već i na odeću i obuću, te ostale proizvode koji se konzumiraju na ovaj ili onaj način, ali i na sve druge lične akcije i izbore. I to je zapravo jedino što  možemo učiniti odmah i sada kako bismo pomogli životinjama – da postanemo vegani/ke. Ono ne traži udruživanja i uključivanja organizacija, niti zahteva nikakva novčana ili bilo koja druga sredstva. Veganstvo smanjuje patnju i ubijanje životinja tako što smanjuje potražnju za tim proizvodima.

b) Protest

Jedan od načina postizanja ciljeva, te davanje svoje podrške vladinim odlukama, ili bojkotovanje istih, a što uključuju nenasilje i mirnan otpor, jeste protest. To je je izraz prigovora rečima ili postupcima pojedinim događajima ili situacijama. Postoji mnogo vrsta protesta, od pojedinačnih izjava do masovnih demonstracija. Protestanti mogu organizovati protest kao javni način iznošenja svog mišljenja, u pokušaju da se utiče na javno mnjenje ili vladinu politiku, ili mogu preduzeti direktnu akciju u pokušaju da se direktno donesu željene promene. Iako mnogi smatraju da sama reč protest ima negativnu konotaciju, protesti su deo sistematske i mirne kampanje kako bi se postigao određeni cilj; oni uključuju ubeđenje i pritisak, ali ne i agresiju i nasilje, pa se stoga najbolje mogu opisati kao građanski i nenasilan otpor. Takođe, protesti ponekad mogu biti i kontra-protesti  i to onda kada kontra-protestanti demonstriraju zarad podrške osobi, politici, akciji u originalnom protestu.

Kod nas je ovo najčešći oblik aktivizma i to je nešto što sam i sama najviše praktikovala u okviru organizacija ili samostalno s drugim pojedincima, osim ličnog aktivizma (bojkota, odnosno veganstva). 

c) Svakodnevne akcije

Ono što kao pojednici aktivisti možete da činite gotovo svakodnevno, bez mnogo udruživanja ili većih novčanih sredstava, je sledeće:

• Delite letke svima oko sebe direktno iz ruke u ruku, u školi, na poslu ili na ulici.
• Postavite plakat u školi, na svom radnom mestu ili u nekoj javnoj ustanovi.
• Izradite transparentom s jasnom porukom za prava životinja i veganstvo.
• Postavite informativni štand.
• Napravite pano u školi, na fakultetu ili u nekoj javnoj ustanovi.
• Napišite referat/seminarski/maturski/diplomski rad o pravima životinja.
• Nalepite nalepnice na svoj poštanski sandučić ili neko drugo dozvoljeno mesto.
• Stavite bedž na svoju torbu i odeću koji ima poruku o pravima i oslobođenju životinja.
• Obucite aktivističku majicu odnosno nosite poruku za prava životinja.
• Pričajte svojim poznanicima o pravima životinja i veganstvu ili održite predavanje o tome.
• Pozovite ili pripremite svojim prijateljima veganski ručak. 
• Podelite u školi ili na poslu vegansko jelo ili priredite degustaciju.
• Pustite film poznanicima ili organizujte video projekciju.
• Umnožite i poklonite kompakt-diskove s filmovima o pravima životinja.
• Darujte knjigu o pravima životinja.
• Ako niste, postanite vegan.
• Kupujete i koristite proizvode koji nisu testirani na životinjama i one bez sastojaka životinjskskog porekla.
• Pišite kompanijama, gradskoj upravi i ustanovama o pravima životinja, zahtevajući promene po pitanju odnosa prema životinjama i uvođenje veganskih proizvoda i obroka.
• Pišite po forumima, blogovima i drugim mestima o pravima životinja i veganstvu.
• Javite se u radio emisiju i recite nešto za životinje, tražite od medija da više govore o pravima životinja.
• Budite glasni za životinje i iskoristite svaku priliku da promovišete prava životinja i veganstvo.
•  

Sve ovo pobrojano moglo bi da se podvede i pod edukaciju javnosti, što predstavlja jednu od metoda aktivizma, ali s obzirom da je uvrštena i distribucija propagandnog materijala, te stvaranje publiciteta, tiče se i ostalih oblika aktivizma.

d) Osnivanje NVO

Razlog za osnivanje nevladine organizacije je taj što institucije koje raspoređuju finansijska sredstva (kao što su donatori, fondacije, ministarstva) imaju više poverenja da novac doniraju pravnom licu, zvanično registrovanoj organizaciji. Time što je zvanično registrovana, organizacija svedoči o tome da je zadovoljila izvesne pravne zahteve neophodne za saradnju sa donatorima. Pored većih šansi za dobijanje finansijske podrške zarad realizacije ideja, rad u organizaciji ima i druge prednosti u odnosu na samostalno sprovođenje akcija. Organizacija podrazumeva tim ljudi vođenih istom vizijom, misijom i ciljevima. Timskim radom članova i članica neke organizacije postiže se mnogo više rezultata u rešavanja nekog problema nego što se postiže pojedinačnim angažmanom.

Da biste osnovali nevladinu organizaciju potrebno je da ispunite neke formalne zahteve: najmanje tri osnivača koji treba najpre da se dogovore o cilju osnivanja organizacije, njenom imenu, regionu u kome će delovati, o tome ko će biti najodgovorniji itd. U skladu sa tim, osnivači pripremaju statut organizacije, koji treba da po članovima odgovori na pitanja o: 

• ciljevima osnivanja organizacije;
• strukturi, nazivu i sedištu;
• načinu učlanjivanja u organizaciju;
• načinu na koji će organizacija sticati sredstva;
• tome ko je zastupa i predstavlja.
•  

Ukoliko imate ideje o tome kako da promenite zajednicu u kojoj živite ili delite viziju i entuzijazam sa grupom vršnjaka, onda je prava prilika da osnujete sopstvenu nevladinu organizaciju za promociju prava i zaštitu životinja i krenete u ostvarenje svojih zamisli.

e) Prikupljanje peticija

Najčešeće se spovodi putem info pultova, ali i internetom, što predstavlja najlakši i najpopularniji način, zatim postavljanjem formulara u javne objekte, deljenjem istog poznanicima, kolegama, rodbini itd.

f) Nenasilna borba i direktna akcija

Postoje različiti oblici, ali i stepeni aktivizma. Neki od njih su tzv. ekstremniji, kolokvijalnim jezikom rečeno, a drugi blaži, odnosno većini prihvatljiviji. S obziorom da je mnogo toga uvreženog zapravo ekstremno (npr. metode iskorišćavanja i ubijanja životinja te naslađivanje njihovim mesom, zatim leševi koji vise okačeni u mesarama, prodavnicama, na pijacama itd.), pravilnija bi bila podela tih akcija na legalne i ilegalne. Ilegalni mogu biti čak veoma blagi oblici aktivizma, i obrnuto, da deluju ekstremno, a da su legalni, kao što je ubijanje ne-ljudi legalno i društveno prihvatljivio.

S tim u vezi stoji direktna akcija. Ona takođe može biti legalna ili ilegala i najčešće obuhvata štrajk, bojkot, demonstracije, hakovanje sajtova, kućna i druga uznemiravanja itd. Iako mnogi borci za prava životinja zagovaraju ilegalne akcije, poput dr Stivena Besta (engl. Steven Best), lično ne podržavam takve akcije zato što smatram da se time ne rešava problem, te da mnoge takve akcije nisu u skladu sa etikom nenasilja, iako same akcije ne moraju biti nasilne. Nasilje se rešava jedino nenasiljem. Sa druge strane, ne smemo izgubiti iz vida činjenicu da borci za prava životinja koji sprovode direktne akcije oslobođenja životinja nisu teroristi, kako ih mnogi etiketiraju, već oslobodioci. Oslobađanje nedužnih osoba, zatvorenika osuđenih na smrt, može čak predstavljati građansku dužnost i moralni imperativ, bilo da se odnosi na ljude ili ne-ljude. Kao što nije (bilo) pogrešno za pripadnike pokreta otpora da uništavaju ratnu imovinu onima koji su ubijali ljudska bića, isto tako nije pogrešno uništavati imovinu onima koji ubijaju ne-ljudska bića. Jednom prilikom sam imala poziv od predstavnika Nacionalnog parka Fruška gora da unišim ribarske mreže koje su bile zaplenjene onima koji su obavljali nelegalan ribolov. Ta direktna akcija, ekstremna, ali sasvim legalna, obavljena je na javnom mestu i mediji s nacionalnom frekvencijom su o tome izveštavali.

Takođe, ako oslobodioce životinja putem direktne akcije nazivamo teroristima, kako bi onda trebalo nazvati ljude koji ubijaju i muče životinje (ili učestvuju u tome) i to svaki dan? Dakle, direktna akcija nekada može da bude najbolja konzervacija (kao u pomenutom slučaju uništavanja ribarskih mreža i druge opreme). Direktna akcija ne znači nasilje ili agresiju, već konkretan i neposredan učinak.

Međutim, postoje i oni aktivisti koji idu korak dalje pa, recimo, uništavaju laboratorijsku opremu na kojoj se testiraju životinje ili uništavaju čitave laboratorije i objekte u kojima se one nalaze. Smatram da takvi aktivisti nisu i ne mogu biti vegani jer je veganstvo, kako je napomenuto, pre svega etika nenasilja. Takođe, zaposlenim u tim laboratorijama nije toliko stalo do imovine jer je ona osigurana, te se toga mnogo ne plaše, ali zato strahuju da neko ne napravi snimke koji će otići u javnost i prikazati slike testiranja na životinjama (to je izjava bivšeg zaposlenog laboranta, koju možete videti i čuti u filmu „The Ghosts in Our Mashine“). Zato je princip nenasilja (ahimsa) veoma bitan. Odricanje od nasilja je „dogma“ jedne od najstarijih religija sveta, indijskog đainizma, koja glasi „Nenasilje je najviše načelo“ (sanskr. ahimsa paramo dharma, gde ahimsa znači nepovređivanje). Ono ne znači isključivo nenanošenje fizičke boli, niti se odnosi samo na ljude, već na sva osećajna živa bića i na sve aktivnosti.

Najpoznatji aktivista tog tipa bio je Mahatma Gandi (sanskr. Mohandas Karamchand Gandhi). On je ahimsu pretvorio u dinamički uslov strategije delovanja, a koji ne prestaje sve dok se ne postigne cilj; što predstavlja aktivizam u današnjem smislu reči. Dakle, ahimsa nije samo pasivna zabrana, odnosno nepovređivanje (neranjavanje), već pozitivan čin delovanja, koji nameru zabrane podiže na jedan viši etički nivo – ona nastoji da u određenoj situaciji ostvari ono štoje potrebno, što treba da bude. U toj situaciji, aktivista će izdržati povredu ili nasilje nad sobom, pre nego što će zadati udarac drugoj strani. Takvu akciju, prema Gandiju, treba da prate samilost i ljubav, ali i skrušenost. Takva se nenasilna delatnost zapravo pretvara u akt lišen ličnog interesa.

Nažalost, gotovo svi savremeni ekonomsko-socijalni sistemi, čiji smo pripadnici i koje na ovaj ili onaj način podržavamo, počivaju na nasilju svake vrste i to daleko više od bilo koje starinske zajednice. Od industija hrane, preko industije kože i krzna, vune i svile, farmaceutske industrije, pa sve do industija zabave i takozvanog sporta, lova i ribolova, u kojima se životinje svirepo muče i usmrćuju, a njihovi delovi iskorišćavanju za ljudski profit. Tako je bioetičko načelo, koje određuje odnos današnjeg čoveka i životinja, zapravo dominantna antropocentrična vizija, po kojoj su životinje ovde samo zbog naših, često umišljenih potreba.

Kako negovati nenasilje i da li je to u takvim okolnostima uopste izvodljivo? Polazeći od osnovnih potreba i načina na koje ih zadovoljavamo, odnosno praveći izbor onoga čime se hranimo, šta odevamo, koje proizvode koristimoitd. pokazujemo šta podupiremo i koliko smo zaista humani, osvešćeni i produhovljeni. Pokušajmo da delujemo u skladu sa onim što podržavamo i poštujemo, pa budimo promena koju želimo da vidimo u svetu, kako je Gandi govorio.

g) Medijski aktivizam  

Mediji, naročito elektronski, svakako su u službi aktivizma pa tako nema ljubitelja i zaštitnika životinja, ali ni borca za prava životinja, koji ne deluje na taj način. Socijalne mreže su za to posebno pogodne. Delovanje putem intereneta, koji uzima sve više maha u aktivizmu svake vrste, takođe predstavlja formu aktivizma za prava životinja.

Šta sve možemo da učinimo na tom planu? Možemo, recimo, da napišemo dopis medijima i zamolimo ih da to objave. Ukoliko je to vest, a ne samo naše subjektivno mišljenje, novinari će je sigurno objaviti i čak biti počastvovani što dobijaju tekst i snimak bez dodatnog ulaganja vremena i novca. S obzirom da sam i sama novinarka, to mi je poznato iz ličnog iskustva i veoma često se time koristim u ličnom aktivizmu. Ne samo da pre akcija šaljem tekst i fotografije lokalnim medijima u vidu najave događaja, nego i nakon akcija, kao izveštaj, kako bi imali sasvim sažet i pripremljen materijal.

Zatim, možemo da pišemo kompanijama i pitamo ih za sadržaj određenog proizvoda – da li testiraju na životinjama ili ne. I sama sam mnogo puta to radila, kako ispred organizacija tako i mimo njih, samostalno. Svi su mi rado odgovarali.

Takođe bismo mogli da pišemo gradonačelniku ili predstavnicima gradske ili pokrajinske vlasti kao pojedinci ili članovi udruženja. U mnogim gradovima iz regiona zahvaljujući takvim akcijama došlo je do promene gradskih odluka odnosno zabrane gostovanja cirkusa sa životinjama.

U suštini, svakodnevno se trebamo informisati o novinama u vezi sa pravima životinja, putem sajtova i publikacija, udruženja za zaštitu životinja i prirode, alternativnih načina delovanja (skrivenih snimaka), iščitavanjem zakona, lobiranjem za njihovu izmenu, udruživanjem, pisanjem protestnih pisama medijskim redakcijama i lokalnoj vlasti, zatim akcijama, performansima, peticijama, distribucijom letaka i ostalih materijala koji opisuju stradanja životinja i načine prevazilaženja postojećeg stanja itd.  To su najčešći mehanizmi delovanja kako pojedinaca tako i udruženja za prava i zaštitu životinja. U današnje vreme, kada pokret za prava životinja svakodnevno raste i jača, lako je biti aktivista za prava životinja. Imajte na umu da niste sami u tome. Stoga se lako možete priključiti nekoj grupi i dati svoj glas za životinje!

᷈

Ovim sam prikazala načine na koji način sam ja aktivna po pitanju borbe za prava i oslobođenje životinja i delimično dala upute u to kako biste i Vi to mogli da činite, odnosno koji je model za te aktivnosti. Volela bih da i sami jednu ili više ideja u vezi sa ovim izdvojite i javite mi, kako bismo se zajednički na njima aktivirali. Ukoliko postoji nešto i mimo toga, svakako ću biti otvorena za sugestije.

Smislite neku akciju, transparent, peticiju, dopis vlastima ili medijima, ili bilo šta slično, i razložite ideju. Konsultujte nekog stučnog, potražite informacije na ovu temu na internetu ili u literaturi, ali pre svega konsultujte sebe, probajte da uvidite šta je ono što Vas najviše muči kada su ove teme u pitanju i šta biste to voleli da promenite u ovom društvenom sistemu i svom okruženju kada je odnos čovek-životinja u pitanju.

Previous article

Animal rights contribution to non-violence

Next article

Do animals have their rights?