Animal rights contribution to non-violence

Britanski časopis „Priroda“ (engl. Nature), najuticajniji naučni časopis današnjice, nedavno je objavio studiju koja pokazuje da su evolucija i genetika ostavile tek određen broj nasilnika ljudskoj vrsti, ali da je civilizacija ipak pripitomila „divlje zveri u nama“. Prema toj studiji, ljudi navodno pripadaju nasilnoj grupi, u kojoj je nasilje oduvek bilo prisutno, a najverovatnije su bili u neprijateljskom okruženju koje je tome doprinelo. Danas smo manje nasilni nego što smo to bili u prošlosti, navode naučnici. Studija potvrđuje da kultura, društveno uređenje i drugi faktori utiču na stopu nasleđenog nasilja, a rezultati pokazuju da je nivo nasilja reverzibilan i da se može povećati ili smanjiti u zavisnosti od društvenih ili kulturnih faktora.

Pogledamo li samo način ishrane današnjeg čoveka, uvidećemo do koje mere je on neprirodan, destruirajući i nasilan, i to daleko više nego ikada ranije. Prosečna današnja osoba koja živi u Americi, Kanadi ili Australiji pojede više od 100 kilograma mesa godišnje, dok je potrošnja mesa po stanovniku u Zapadnoj Evropi tek nešto manja. Da bi se zadovoljila ljudska potražnja za mesom, svake godine se ubije više od 65 milijardi kopnenih životinja – goveda, teladi, ovaca, svinja, kokoški, patki i ćurki. Kada bi taj broj uključivao morske životinje, bio bi daleko veći.

Saosećajniji ili etički i ekološki osvešćeniji pojedinci se trude ne samo da ne ubijaju i da se ne hrane drugim osećajnim bićima, već ni da ne učestvuju u njihovoj patnji na bilo koji način. Tako se etika nenasilja može svesti pod veganstvo ili poštovanje prava životinja. Veganstvo je način življenja koji izbegava bilo kakvu okrutnost nad životinjama, ne samo iskorišćavanje životinja za hranu, već i za odeću, zabavu i u druge svrhe. Kada jedemo biljke, od zemlje uzimamo hranu koja je spremna za nas i koja se sa nama ne bori. Samo jedna osoba koja pređe na biljnu ishranu ne samo što spasi oko 200 životinja godišnje, već se i oslobađa rizika od dobijanja mnogih, posebno modernih bolesti kao što su moždani udar, rak, srčana oboljenja itd. Uz to, takvim izborom se uštede velike količine dragocene vode, smanjuju se zagađenje i agresija pa svaki novi biljojed doprinosi održivosti planete i miru u svetu. Na taj način veganstvo doprinosi ne samo našem ličnom nego i kolektivnom zdravlju i boljitku.

Što se više vraćamo u prošlost, kaže filozof religije Stiven Rozen (engl. Steven Rosen), autor čuvene knjige „Hrana za duh: Vegetarijanstvo i svetske religije“, nalazimo više poštovanja za život u svim njegovim oblicima. Sasvim prirodno, i vegetarijastvo je imalo ulogu u tom uvažavanju svakog života. Pogledamo li religije, videćemo isto to. Islam, na primer, kao najmlađa od vodećih svetskih religija, nije energičan pobornik vegetarijanskog ideala. Hrišćanstvo, staro 2.000 godina, pruža nešto više podataka o upražnjavanju bezmesnog načina života. A judaizam, star oko 4.000 godina, ima snažnu tradiciju vegetarijanstva. Jedna od najstarijih poznatih religija, hinduizam, energičan je branilac vegetarijanskih principa. Budizam i đainizam, iako su stari nekih 2.500 godina, suštinski izviru iz hinduizma i stoga potpuno podržavaju vegetarijanske principe koje je uspostavila njihova matična religija, često čak u znatno većoj meri.[1]

Odricanje od nasilja predstavlja načelo jedne od najstarijih religija sveta, upravo indijskog đainizma, koje glasi „Nenasilje je najviše načelo“ (sanskr. ahimsa paramo dharma; ahimsa – nepovređivanje). Osnovno uverenje đaina je da se u svakon stvorenju nalazi načelo osetljivosti, čije su osnovne osobine svest, životna sila i sklonost ka sreći. Beskrompromisno poštovanje svačijeg života obuhvata stroge navike,  među kojima je bezmesna ishrana na prvom mestu. Oni su do te mere bili osetljivi na povređivanje i ubijanje da su čistili mrave i bubice sa svog puta, nosili maske da ne bi slučajno progutali koji insekt i cedili vodu iz istog razloga. Ti obziri su đainiste načinili jednim od prvih boraca za oslobođenje životinja, a time su nadmašili i budiste i hinduse, poznate zagovarače vegetarijanstva. Đainizam danas ima preko četiri miliona sledbenika, od kojih su svi strogi vegetarijanci. U Indiji, đaini su poznati po svojim bolnicama za životinje.

Osim u đainizamu, koji se zasniva na principima samokontrole i nenasilja, i koji naglašava jednakost između svih oblika života, ovo načelo je veoma važno i u hinduizmu i u budizmu, a zahvaljujući delovanju Mahatme Gandija (sanskr. Mohandas Karamchand Gandhi), koji je pokušao da ga obnovi u 20. veku, načelo ahimse je postalo poznato širom sveta. Zanimljivo je to da je na Gandijevo poimanje nenasilja, pored indijskih klasičnih spisa, uticalo i hrišćanstvo, a posebno radovi Lava Tolstoja (rus. Лев Николаевич Толстой) i Isusova Beseda na gori. Njegovo značenje ahimse je dopunjeno i prošoreno i ne odnosi se samo na akciju već i na reakciju. Gandi je ahimsu pretvorio u dinamički uslov strategije delovanja, a koje ne prestaje sve dok se ne postigne cilj, što predstavlja aktivizam u današnjem smislu reči. Otpor u vidu protesta ili bojkota je deo sistematske i mirne kampanje kako bi se postigao određeni cilj. On uključuju ubeđenje i pritisak, ali ne i agresiju i nasilje, pa se stoga najbolje može opisati kao građanski i nenasilan otpor. „Najveća snaga kojom raspolaže čovečanstvo je nenasilje. Ono je jače i od najmoćnijeg razornog oružja što ga je stvorio ljudski um“, govorio je Gandi.

Dakle, ahimsa nije samo pasivna zabrana, odnosno nepovređivanje (neranjavanje), već pozitivan čin delovanja, koji nameru zabrane podiže na jedan viši etički nivo – ona nastoji da u određenoj situaciji ostvari ono štoje potrebno, što treba da bude. U toj situaciji, aktivista će izdržati povredu ili nasilje nad sobom, pre nego što će zadati udarac drugoj strani. Takva se nenasilna delatnost, prema Gandiju, zapravo pretvara u akt lišen ličnog interesa. Gandi je želeo da principe na kojima je bazirana ahimsa uvede u svakodnevni život i sve aktivnosti, a posebno u sferu građanske neposlušnosti i odupiranja nepravednim zakonima. Nenasilje u gandijevskom smislu je dosledno sproveden stav da se ni po koju cenu ne sme ugroziti život u bilo kom obliku, niti čoveka niti drugih subića. Smatrao je da svako ubistvo ili ranjavanje predstavlja najveći zločin koji je direktno uperen protiv čovečanstva i čovečnosti. Po njemu, nenasilje nije samo ljubav prema ljudima koji vole nas, već nenasilje predstavlja i to kada volimo one koji nas mrze.

Satjagraha je pojam koji se nalazi u središtu Gandijeve filozofije nenasilja budući da je posvetio svoj život otkrivanju  istine ili satje (sanskr. satyagraha – snaga istine). Suština satjagrahe jeste da ona teži da eliminiše antagonizam, ali bez ugrožavanja onog od koga potiče. Ovaj termin takođe označava univerzalnu moć, onu koja ne pravi razliku među ljudima, bilo po boji kože, godinama, nacionalnoj ili religijskoj pripadnosti. Sama ideja tog pojma teži da pojedinca naoruža više sa moralnom nego sa fizičkom moći. Kao vođa pokreta za nezavisnost Indije, Gandi je koncept satjagrahe smislio dok je boravio u Južnoj Africi, a sa tim pojmom je želeo da označi borbu koji su Indijci u toj zemlji vodili za svoja prava. On koristi ovaj pojam da bi njime napravio razliku između različitih pokreta koji su u to vreme bili prisutni u Velikoj Britaniji i Južnoj Africi pod imenom pasivnog otpora. Upozoravao je na to da satjagraha ne znači pasivan otpor, koji je po njemu oružje slabih, već da je reč o aktivnom otporu, oružju najjačih. Satjagraha predstavlja snagu duha i ljubav, gde je svaka upotreba sile principijelno isključena.

Jedan od najvećih političkih lidera, Mahatma Gandi je u praksi primenjivao mešavinu moralnih argumenata i nenasilne prinude, što bi, prema njegovim uvidima, trebalo da čini svaku akciju dostizanja društveni ciljeva. Svaka satjagraha kampanja se sastojala iz nekoliko koraka, počev od pregovaranja i arbitraže sa protivnikom, nakon čega bi usledila priprema za direktnu akciju, zatim agitacija, davanje ultimatuma, ekonomski bojkot i štrajk, građanska neposlušnost itd. Čak i kada bi došlo do konfrontacije, Gandi je insistirao na pravilima koja bi povećala izglede za preobraćanje, kao što su učestali kontakt i komunikacija između suparničkih strana, uzdržavanje od provokacije ili omalovažavanja protivnika. Kada se koristi kao instrument za postizanje socijalne ili političke promene, princip satjagrahe može da uključuje različite nenasilne tehnike. Na primer, nekooperacija u vidu bojkota ili štrajka bi značila pridržavanje istini time što se neće podržavati ono što je nepravedno. Ova stategija se može primeniti kako na međuljudske konflikte tako i na političke borbe velikih razmera, a takođe može da se koristi individualno ili kolektivno, pa je upravo zato inspirisala generacije potonjih demokratskih aktivista i prepoznata kod većine današnjih pripadnika pokreta za manjinska prava.  

Ahimsa kao etička norma koju nalazimo u Upanišadama i kasnijim učenjima nije samo princip „ne ubij“, u ravni odnosa među ljudima, već i univerzalni princip nepovredivosti života, kao etička praksa koja je sprovođena u đainizmu i budizmu. Ovaj se princip pominje samo na dva mesta u Upanišadama, ali prema mišljenju filozofa Dušana Pajina, ima osnove da smatramo kako je ovo načelo u sprezi sa upanišadskim stavom o jedinstvu sveg života.  To je vidljivo, dodaje on, i iz uputstva u Čandogja upanišadi (8.15.1), gde se ahimsa ističe kao princip odnošenja spram svih bića. Nenasilje ne znači isključivo nenanošenje fizičke boli, niti se odnosi samo na ljude, već na sva osećajna živa bića i na sve aktivnosti. Ono se očituje na ravni osećanja, misli i reči, pa tek onda dela. To znači nepovređivanje nikoga ni putem emocija ni mislima ni rečima ni delima. Njegova suprotnost, nasilje je nespojivo s prirodnom harmonijom; ono predstavlja zakon smrti i dualnosti, dok nenasilje čini zakon života. Nenasilje  je stanje uma koje, umesto prividnih raznolikosti, prepoznaje jedinstvo, odnosno zakon prirode. Nasilje izaziva novo nasilje pa se zato najdublji koreni nasilja mogu iskoreniti jedino nenasiljem. Ako se žalimo na druge koji su nasilni, a i sami smo takvi, ili smo deo nečega što uključuje nasilje, ne možemo očekivati mir, saradnju i dobrobit. Samo ako se i sami zalažemo za nenasilje, možemo očekivati da će takva biti i stvarnost oko nas.  

Prema starim spisima, od svih činilaca koji doprinose dugovečnosti najkorisnije je nenasilje. Nenasilje je osnovni razlog da ne ubijamo živa bića radi uživanja u njihovim ostacima. U drevnim spisima je objašnjeno da, iako čovek koristi meso u skladu sa svojom telesnom građom, dobom dana i godišnjim dobom, on ipak neće moći da izbegne štetne posledice nasilja koje je učinjeno ubistvom životinje koju jede. Međutim, čak i ako je čovek vegetarijanac, to ne znači da je automatski nenasilan. Krvožedni tirani su mogli da budu vegetarijanci, kaže čuveni jogi Ajengar (engl. B.K.S. Iyengar), jer je nasilje stanje uma, a ne dijeta odnosno način ishrane. Ono prebiva, dodaje, u čovekovom umu, a ne oruđu koje drži u rukama. Neko može da koristi nož kako bi oljuštio voće, ali može da ga koristi i za povređivanje neprijatelja; krivica nije u oruđu, već u korisniku, zaključuje on.

Jogička tradicija se posebno drži etike nenasilja. Prema Patanđaliju (sanskr. पतञ्जलि), koji je u svojim „Izrekama o jogi“[2] dao najstariji i najcelovitiji opis joge, vežbanje joge počinje nenasiljem, kako u mislima tako i u delu. U skladu sa tim, hrana koju konzumirmo zajedno sa drugim našim delima, trebalo bi da uključuje najmanje moguće patnje. Već samim našim bivanjem na ovoj planeti, svako od nas uzrokuje patnju, ali svesni izbor ka minimalizovanju te patnje i eliminisanje nepotrebne patnje jeste ono što nas joga naučava i što treba da bude naš način odnosa prema ishrani. Prelaskom na veganstvo uklanjamo veliku količinu te patnje koju uzrokujemo našim životima i taj korak menja kako nas same tako i svet oko nas.

Nenasilje, ahimsa, je prvi korak i temelj joge, deo takozvanih jama (sanskr. jama – samokontrola, suzdržanost), univerzalnih moralnih principa. Suprotnost, himsa, znači ozleđivanje u bilo kom pogledu pa takođe ima tri oblika (delom, rečju i mišlju) i predstavlja kako nasilje prema drugima tako i nasilje prema sebi budući da nasilje prema drugima počinje od nasilja prema sebi. Esencijalni sastojak ahimse je saosećanje: kroz saosećanje počinjemo da vidimo sebe u drugima. U svetu ima previše patnje jer ima previše nasilja, a naš zadatak, vežbanjem joge, jeste da to promenimo. Zato ne bi trebalo da brinemo zbog prošlih dela, reči ili misli, jer to što smo učinili u prošlosti nije relevantno. Važno je da počnemo živeti tako (saosećajno) sada. Patanđali na taj način sugeriše da se buduća patnja može izbeći, a metoda je upravo ahimsa: „Ne uzrokuj patnju niti jednom živom biću i naposletku ćeš i sam biti oslobođen patnje.“

Etika joge, sa svojim osnovnim načelom nenasilja, za modernog čoveka, pa i jogina, najčešće je neprihvatljiva jer on živi u civilizaciji koja je bazirana na nasilju. Veoma iznenađuje činjenica da, uprkos masovnom interesovanju za jogu, ne postoji veće interesovanje za praktikovanje ahimse, čak ni putem ishrane. Zapravo, većina praktikanata joge na Zapadu nije napravila promenu u svojim prehrambenim i drugim navikama, ili su to učinili delimično, a joga se svodi na fitnes, puko vežbanje tela. U knjizi „Hatha joga pradipika“, po nekim procenama najstarijem očuvanom tekstu o Hatha jogi, meso je jedna u nizu namirnica koje su veoma štetne za jogija. To što jedemo odraziće se na njegovu svest, a samim tim i na kvalitet njegovog života. Čista i ukusna, takozvana satvična hrana (sanskr. sattva – dobrota, čistoća) umiruje duh, čisti um i daje zdravlje, moć i radost; tu spadaju svo voće, orašasti plodovi i žitarice. Zatim postoji ona koja pobuđuje strasti, rađastična (sanskr. rađas – kretanje, energija); u nju spadaju meso i jaja. I naposletku, nepodobna hrana, tamastična (sanskr. tamas – tama, razaranje), ona koja ispunjava um ljutnjom, nezadovoljstvom i tamom, odnosno obmanom; u nju spadaju crvena mesa, poput govedine.

Moderna istraživanja potvrđuju isto. Ishrana koja uključuje nasilje ne uzrokuje samo fizička oboljenja, već muti razum i uznemirava duh. Kada čovek zbog jela ili bilo koje druge sebične pobude ubija životinju, on zanemaruje svoju sopstvnu žudnju za pravdom. Jer sva osećajna živa bića su ovde s jednakim razlogom i stoga imaju jednako pravo na život. Sva su ona, bilo ljudska ili ne-ljudska, subjekti života, naša braća i sestre. Životinja, poput čoveka, oseća zadovoljstvo i sreću, ali i bol i patnju, i plaši se smrti kao što je se i čovek plaši. Štaviše, životinje imaju istančanija čula pa instinktivno osete kada će umreti. Pre nego što ih odvedu u klanicu one su uznemirene i uplašene, a telo im luči hormone koji ih nagone na bekstvo i odbranu, budi im se nagon za preživljavanjem, kao i ljudima u takvim graničnim situacijama. Te supstance se još jače luče u trenutku smrti, a ostaju u telu životinja i nakon što se život u njima ugasi. Jedući meso, unosi se taj samrtni strah, što doprinosi kako nemiru duha tako i pojačavanju agresije, na fizičkom kao i na mentalnom nivou, te se onemogućava fizički, intelektualni i duhovni rast i razvoj. Stoga je poptuno opravdana Tolstojeva misao: „Dokle god postoje klanice, postojaće i ratovi“.

Životinje koje se uzgajaju za hranu ne samo da pate i trpe neverovatnu bol, provodeći čitave svoje živote u kavezima, bez mogućnosti da bilo šta rade slobodno, nego im se u hranu, koja često nije svojstvena njihovoj vrsti, stavljaju antibiotici, što se direktno odražava na pogoršanje njihovog zdravlja, a posredno i zdravlja ljudi. Poslednja naučna istraživanja pokazuju da će, ukoliko nastavimo ovim putem iskorišćavanja životinja, kao dosad, doći do nezapamćene katastrofe. Opstanak planete Zemlje već sada je u velikoj krizi, zdravlje čoveka nestabilnije nego ikada pre, a nemiri, pobune, ratovi i ubistva sve brojniji.

Nažalost, gotovo svi savremeni ekonomsko-socijalni sistemi, čiji smo pripadnici i koje na ovaj ili onaj način podržavamo, počivaju na nasilju svake vrste i to daleko više od bilo koje starinske zajednice. Od industija hrane, preko industije kože i krzna, vune i svile, farmaceutske industrije, pa sve do industija zabave i takozvanog sporta, lova i ribolova, u kojima se životinje svirepo muče i usmrćuju, a njihovi delovi iskorišćavanju za ljudski profit. Tako je bioetičko načelo, koje određuje odnos današnjeg čoveka i životinja, zapravo dominantna antropocentrična vizija, po kojoj su životinje ovde samo zbog naših, često umišljenih potreba.

Ipak, zavaljujući slobodnoj volji, možemo da izaberemo način razmišljanja i delovanja. Upravo zbog toga je ljudska dužnost da štiti i pomaže, kako pripadnike svoje, tako i pripadnike drugih vrsta, a ne da eksploatiše, iskorišćava, muči i uništava. Ukoliko ne želimo da budemo rasisti i šovinisti, ne smemo biti ni vrstisti, odnosno specisti (engl. speciesism – diskriminacija na osnovu vrste). Kada delujemo kao nacisti prema drugim ne-ljudskim narodima na ovoj planeti, kako možemo očekivati mir i bilo kakav napredak? Da li bilo ko ozbiljno smatra da je sasvim u redu sprovoditi ova (zlo)dela nad drugim vrstama, samo ne nad ljudskim? Da li iko veruje da se energija u tim aktima neće prenositi na ljude? Da li možemo da očekujemo milost i dobrotu, ako nismo spremni da ih pružimo i proširimo na druge?

Kako uopšte možemo ostvariti mir i sreću kada se toliko naše sabraće životinja iskorišćava i ubija, a mi u tome učestvujemo? Ukoliko nismo u stanju da se od nenasilja ogradimo, da saosećamo sa bolom i patnjom drugih i da usvojimo osnovna etička načela, bazirana na empatiji, ne čudi što trpimo ratove, bolesti, nemaštine, brojne katastrofe i najrazličitije oblike svakodnevnog okrutnog povređivanja, koje se ogleda kako u nasilju nad ljudskim tako i nad ne-ljudskim životinjama.

Mir u svetu će zavladati tek kada u potpunosti bude prihvaćena etika nenasilja. Ne samo u teoriji, već pre svega u praksi. Saosećajan život bez okrutnosti je moguć proširenjem moralnih horizonata. Polazeći od osnovnih potreba i načina na koje ih zadovoljavamo, odnosno praveći izbor onoga čime se hranimo, pokazujemo šta podupiremo i koliko smo zaista humani, osvešćeni i produhovljeni. Pokušajmo da delujemo u skladu sa onim što podržavamo i poštujemo, pa budimo promena koju želimo da vidimo u svetu, kako je Gandi govorio.

Previous article

Catharsis, blue colored

Next article

Nonviolent Animal Rights Activism