LanguageSearchContactFacebookYouTubeLinked In
English Serbian Latin

Problematic basis of apocalypse

Problematic basis of apocalypse

Apokalipsa (gr. Ἀποκάλυψις – podizanje vela), u današnjem kontekstu svakodnevnog govora najkraće opisivana kao kraj sveta i veka (u Bibliji kao delovanje kojim Bog sebe otkriva stvorenom svetu), svojom transcendirajućom dimenzijom i intrigantnošću poimanja, kroz ideju svenestanka i egzistencijalno strahovanje za jastvom, od pamtiveka predstavlja problem kojim su se ljudi naveliko bavili (mahom kalkulisanjem, određenjem navodnog tačnog datuma „izvesnog“ sve-nestanka), a kojim su pokušavali da prodru ne samo u mistiku tog hermetičkog fenomena (koji sâmo fenomenološko prevazilazi u svojoj biti) već i u samu suštinu raznih učenja koja su nudili raznovrsni mislioci, teolozi, crkveni oci, religiozni fanatici, sociolozi, psiholozi, književnici, istoričari, pa čak i ekolozi i botaničari, kao i mnogi drugi koje se taj problem na ovaj ili onaj način ticao, učenih koliko i neobrazovanih (kod ovih drugih, zanimljivo je, ta ideja je najčešće dobijala, i za-dobija, konkretniji i konstruktivniji oblik). Čini se da se on svakog ponaosob ticao i da se još uvek, neprestano tiče, te da danas on predstlja maltene obavezu pojedinca, pitanje (uz sva ostala) kojim se on neminovno mora baviti kao bi bio bio dostojan jednog slobodno-pravnog subjekta.

No, problemska osnova ovog sveopšteg i svekolikog eshatološkog problema, ideje koja zaokuplja sve nas, pa čak i one koji se njome ne žele baviti, malo drugačije stoji. Prvi problem na koji svakodnevna, zorna svest dolazi pri promišljanju te ideje, jeste paradoks nje same. I to ne paradoks oko bez-brojnih datuma, konkretnog određenja te predstave usuda, (koliko se ova ili oni proročanstva o dolasku ničega u njihovom određenju podudaraju) nego paradoks u samom njenom podstoju. Može li se kraj vremena (u prostoru), kraj četvrte dimenzije poimati onim što nju prevaziazi? Naime, i samo vreme nije ono što je za-dato i što teče, iako ga, istina, hrišćanstvo tako predstavlja, te u njegovim okvirima apokalipsa i može imati smisla (mada ontološki ni tu ne bi smela s obzirom da je predskazanje kraja sveta u određenom vremenskom roku u suprotnosti sa Hristovim rečima da o tom danu i času niko ništa ne zna). Sve izvan njega (hriščanstva) tu ideju potire u samoj osnovi te se filozofska svest njome praktično ne može baviti. Ideja vremena je tek ono što nam služi kao alat za shvatanje prošlog i budućeg (prividno, u našem sećanju i predstojećim projekcijama, "odmicanju" i "približavanju" događaja), ali koja realno, po sebi ne postoji pa čak ni za nas (razumski gledano to nije realno onog postojećeg nego irealitet koji naše poimanje realnog tek omogućava – Kantove kategorije), mada iskustvenim putem dobijamo iluziju proticanja vremena samog. Realno vreme je jedino sada, a ono prošlo i buduće su tek naše (ne-opstojeće) ideje i svako buduće sada je u tom sada već nešto prošlo. Dakle, pitanje koje ovaj problem otvara je: kako vremenski odrediti nešto čega će biti u budućnosti ako ima samo onoga sada? Kako misliti ono nemislivo, odrediti neodredivo i pripisati bitak koji mu nije imanentan? I zašto bi se nas uopšte ticalo to budeće neko; kad/ako ono dođe biće nekog novog sada, a ovog sada biti neće, kao ni tadašnjeg budućeg, nego tek sadašnjeg budućeg koje će biti tadašnje sada, ali za koje ćemo znati tek kao za sadašnje sada?! Ne živimo u prošlosti niti budućnosti, već samo u stalno ponavljajućem sada, uvek smo samo u sada bivali i bivaćemo uvek samo u tom istom sada, odnosno onom ondašnjem sada (jedina osnovana apokatastaza). A ako bi u jednom trenutku to neko novo sada prestalo da postoji, dakle ako bi došlo do kraja sveta, ne bi bilo ni svesti koja bi to mogla da uvidi pa nas se to ne bi ni ticalo. Upravo onako kao kada bismo pokušali da odredimo datum svoje smrti („Smrt nas se ništa ne tiče, jer dok postojimo, smrti nema, a kada smrt dođe, onda nas više nema jer više ništa ne osećamo.” – Epikur). Koja je svrha predviđanja, čak iako bi se pouzdano mogao znati čas tog kraja, ako se ništa ne može učiniti, upravo zbog tih, večno ponavljajućih sada? Jer ako se budućnost menja u sadašnjosti i ako bismo na taj način pokušali da doskočimo apokalipsi, dakle menjanjem sadašnjosti nameračimo se da menjamo budućnost, da li bi tada bilo te veliko-neumitne apokalipse, ako bi mogla da se pomeri i odloži, i da li bi se (još pre kako bi se) taj trenutak mogao predvideti? Onda svakako to ne bi bio taj trenutak nego neki drugi trenutak (zgodno je pomisliti da se upravo zato ta prediđanja menjaju, jer se menjaju i naše sadašnje, te time i potencijalno buduće, okolnosti). Nije li onda taj kraj odloživ, umoljiv? I koga to umoljavamo, šta to umoljavamo, još pre zašto; jer ako je nužnost ono što čini suštinu apokalipse, onda jedino što možemo to je da joj se prepustimo i prihvatimo je?
 
Pored istorijske datosti (raznih knjiga „mudrosti“ i proroštava), epistemološka, psihološka, kao i etimološko-terminološka osnova ovog problema jeste ono drugo na šta se treba osvrnuti. Šta nama daje valjanu mogućnost da određen pojam zahvatamo ne samo istorijsko-vremenski (kao kraj van krajevanja, s obzirom da smo u večnom sada) nego i kao kraj u pojmovnom i jezičkom smislu, kad o kraju iz ugla onog što još traje, koje još traje, teško da išta možemo sa-znati i sa-opštiti. Jer dok nas ima kraja nema, a kad kraja ima nas nema. Ukoliko to nije samo ideja u umu, refleksija, terminološka konstrukcija koja omogućava lakšu komunikaciju i predstavljanje našeg dokrajčenja, nego realnost koja će kad-tad jednom doći, te se na taj način (nekakvim proricanjem ili promišljanjem) može odrediti, zašto dosad, za svo vreme opstojanja čoveka, to već nije utvrđeno? Možda i jeste, ali od silnih naznaka i napora to ne uviđamo (od šume ne vidim drvo). Nije li sustina i stalnost promenljivih njihova istina, bit?
 
Kako god da sagledamo, ono što je izvesno jeste to da nam ta ideja više služi za pojašnjenje nas samih (i naših ograničenih spoznaja), današnjih, ovakvih kakvi jesmo, kakvi smo oduvek bili i kakvi ćemo, čini se, još zadugo ostati, te da nam olakša shvatanje nas samih u prošlim, trenutnim i mogućim budućim okvirima. Oduvek je to bila i uvek će (možda jedino to) i biti, u kulturnim, društvenim, naučnim i svim drugim okvirima, kao što je i svaki drugi segment pojavne ljudskosti i svesti čuđenja. Ali odakle ta deja (u) ljudima? Nećemo li se složiti s tim da je nje bilo mnogo pre hrišćanstava (iako ju je ono postavilo na „svoje“ mesto i dalo joj težinu koju ranije nije imala). Nije li to samo logičan sled posmatranja – sve ponaosob ima kraj pa tako i sve generalno (kauzalna očiglednost), sve je vremenito pa tako i vreme sâmo? Pa čak i naše vreme (kao i svako drugo „vreme“) mnogi mističari nazivaju apokaliptičnim vremenom. Ima li nas u sada ili smo upravo svedoci svojih krajevanja?
 
„Prelazak iz istorijskog plana u apokaliptički je nerazrešiva antinomija za razum. Razum je sklon da taj prelazak zamišlja kao nešto što se vrši u samoj istoriji, kao poslednji, završni period istorije, ali upravo je to optička varka. Može se govoriti o apokaliptičkoj eposi svetske istorije, o njenim apokalitičkim znacima, ali to još ne znači prelazak iz istorije u apokaliptički plan. S druge strane, ne može se zamišljati kraj koji se zbiva u apokaliptičkom planu savršeno transcendentno, da se on u celini prebacuje u onostrani svet. Apokaliptički plan, za koji mi vezujemo nastupanje kraja sveta, razrešenje svetske istorije, se ne može zamišljati ni potpuno imanentno ni potpuno transcedentno, ni isključivo ovostrano ni isključivo onostrano – to i jeste za našu racionalnu svest antinomični problem odnosa vremena i večnosti. (...) Bivanje u vremenu je samo projekcija onog što je dato u dubini. Kraj istorije i prevladavanje istorije neće biti u istoriji, kraj vremena i prevladavaje vremena neće biti u vremenu, ali to ne znači da smo mi zanavek osuđeni da budemo pod vlašću loše beskonačnostii istorijskog procesa i proticanja vremena. Za hrišćansku svest postoji kraj, koji sve razrešava, postoji pobeda nad vlašću vremena, za nju se krajnji problem ljudskoga društva koreni u eshatologiji; no, hrišćanska eshatologija ne može biti materijalizovana. (...) Očekivanje kraja sveta prekosutra izjutra, skida s ljudi svaku odgovornost i čini ih pasivnima; u tim se očekivanjima uvek oseća mešanje različitih planova, gruba materijalizacija hrišćanskih tajni, duhovna nezrelost. Ulazak hrišćanskog apsolutnog u istorijsku relativnost rađa niz iracionalnih antinomija. „Apokaliptička“ svest može ponuditi veoma gruba i nasilna rešenja tih antinomija.“ (Nikolaj Berđajev, Filozofija nejednakosti, IŠM “Oktoih”, Podgorica, 2001, str. 202-203)
 

Welcome to My Site!

Here you will find a variety of articles on bioethics, aesthetics, ecophilosophy, activism for animal rights and protection, as well as tips for healthy and peaceful life - yoga, veganism etc. Also artistic and decorative items I create, a part of the workshop AHIMSA YOGA & ART
I hope you will find much more than that, an motivation for your activities and personal development in the first place.
Namaste, Maja
 

Basket

Cart is empty
Cart is empty
http://maja-vuckovic.com/inner.php/en/shop/

Newsletter

Register now!
Un-subscribe

If you want to stop receiving newsletters write here the Removal Code shown in newsletter you reveived by us and click Un-subscribe.

http://maja-vuckovic.com/inner.php/en/ajax
Please wait...
Invalid e-mail address

Gallery

Quotes

The struggle for animal rights is at the same time a struggle for human rights, and veganism contributes not only to our personal but also to public health and wellbeing.

Next
http://maja-vuckovic.com/inner.php/en/ajax
Please wait...

The most popular article

ESSAY: OM - Music of the Spheres

Vibration that connects with the Universe

OM ili AUM je drevna sanskritska reč koju su prvi put spoznali (čuli i osetili) vedski mudraci ri... More

Partners and Accreditations

       

      

       

vidza zoga