JezikPretragaContactYouTubeLinked In
English Serbian Latin

Imaju li životinje svoja prava?

Imaju li životinje svoja prava?

Iako bismo se teorijski manje-više svi složili da životinje imaju neka prava i da bi trebalo da ih imaju više nego što ih sada imaju, praksa pokazuje drugačije. Nažalost, samo neke vrste životinja, kao što su psi i mačke, uživaju pažnju gotovo svih ljudi, ali čak i te životinje nemaju svoja osnovna prava već samo dobijaju besprekornu brigu i negu od strane čoveka. Mnogi prave veliku razliku između njih i drugih vrsta, a životinje vrednuju samo po tome koliko su korisne – neke su mazne pa su pogodne da budu takozvani kućni ljubimci, neke odane pa su dobri čuvari, a neke snažne pa zamenjuju čovekov rad („kućni ljubimci” nisu to rođenjem već time što smo im mi, ljudi, dali tu ulogu). Međutim, sve one imaju ista prava: pravo na život, slobodu, hranu, kretanje već svojim rođenjem, baš kao i čovek. To je osnovni razlog zbog kojeg trebamo da poštujemo sva živa bića i uvažimo njihova prava, pa čak i onih životinja koje nam nisu toliko privlačne i zanimljive. Sva su ona, bilo ljudska ili ne-ljudska, subjekti života, naša braća i sestre, Zemljani.

Često učenicima govorim, kada oni kažu kako se plaše nekih insekata ili im se prosto ne dopadaju, šta rade povodom toga. Većina kaže da ubija insekte. A potom ih pitam koja je uloga insekata na Zemlji. Tada svi složno odgovore da insekti oprašuju biljke i da se neke druge životinja njima hrane, pa čak neki znaju i to da insekti pomažu biljkama da rastu. A onda ih upitam šta bi se desilo kada bi svi ljudi koji ne vole insekte ubijali ih, jer skoro svi ljudi bar ponekog isekta ne vole, da li zbog toga što ujeda ili ne izgleda lepo pa ih se plaše. A potom opet svi u glas kažu kako bi se, u tom slučaju, broj insekata smanjio, a samim tim i broj nekih drugih životinja i biljaka, što bi posredno moglo da utiče na opstanak čoveka. Dakle, i deca mlađeg uzrasta vrlo lako i brzo uvide prirodnu vezu nas i okoline od koje zavisimo, odnosno međuzavisnost života na planeti, a takođe načine koegzistencije ljudskih i ne-ljudskih (ne-ljudske životinje kažem jer se vodim onom naučnom hipotezom da je i čovek vrsta životinja; ta vrsta terminologije na neki način približava njih i nas, životinje i ljude, ili izjednačava po pravima i stoga volim da koristim te izraez). Dakle, deca uviđaju uzročno-posledične veze izuzetno brzo i lako. Nakon tog njihovog zaključka uvek im kažem kako ne ubijam niti jednog insekta, ni najmanjeg, već se trudim da ih spasem jer se uvek setim da, osim što su važni za ekosistem,  i oni imaju porodicu kao i mi, ili decu, i mama pauk se brine o svojim mladuncima i čuva ih i potom im objasnim svoje metode hvatanja insekata uz pomoć čaše i papira. Već narednog časa učenici dolaze da mi se pohvale kako su spasili nekog insekta ili rekli baki i deki zašto nije u redu ubijati te životinjice.

Interesantno je da veoma mala deca (predškolskog uzrasta) insinktivno žele da pomognu svakoj životinji. Uzeće mrava na papir da ga neko ne bi zgazio i biće u stanju da ga posmatraju satima; ako vide upecanu ribu plakaće i neće želeti da prihvate ideju o tome da se životinje ubijaju ili na bilo koji način iskoriščavaju, a saznanje o tome da se životinje ubijaju i jedu jednostavno ne mogu da prihvate. Međutim, usled vaspitanja, najčešće pogrešnog, i sistema kakvom smo mu izloženi na svakom koraku, taj osećaj u njima se konstantno potiskuje. Isto je tako potisnut i u nama samima. Često se setimo da smo i mi u detinjstvu tako reagovali na svet oko nas, a da je to kasnije nestalo. Šta se to desilo pa je sada većini odraslih potpuno normalno da se jedna vrsta životinja koristi za hranu, odeću, testiranje, lov tzv. sport, zabavu (cirkuse i slično), a druge ne, mahom „kućni ljubimci”? Desila se navika i desio se neprestarni trening našeg okruženja da nam se taj osećaj ugasi. Dakle, navikom smo izgradili naše sisteme vrednosti i načine delanja, naučili smo da budemo sebični i bezosećajni. Dovoljan pokazatelj je to što su nam veoma strane drugačije navike i običaji. Kada čujemo da neko ima prase ili tele za tzv. kućnog ljubimca to nam je smešno i odbojno; grozimo se pomisli na to da neke druge kulture jedu pse i mačke. Zapitajmo se, zašto je u redu ono što mi radimo, a nije u redu to što oni rade? Zašto je u redu iskorišćavati životinje ako se to uklapa u naše okvire i koji su to mehanizmi kojima uspevamo da zaturimo tu urođenu empatiju i saosećaje, zajedno s etičkim norama? Jedino navika. (Još je Aristotel ukazao na dva povesno značajna i nesvodiva lika morala - moral kao običaj, tj. navika, i moral kao individualni karakter.) Šta nam to govori? Da imamo izbor.

Ovde bih skrenula pažnju na jednu zanimljivu teoriju, koju je iznela američka psihološkinja  dr Melani Džoj koja je u svojoj poznatoj knjizi intrigantnog naziva “Zašto volimo pse, jedemo svinje i nosimo krave“, objavljenoj pre nekoliko godina, obelodanila pojam “karnizam”. Karnizam je, prema njoj, nevidljivi sistem verovanja ili ideologija koja uslovljava ljude da jedu (određene) životinje. Ona smatra da je karnizam u svojoj osnovi oprečan vegetarijanstvu ili veganstvu jer većina ljudi prihvata jedenje životinja zdravo za gotovo, a ne kao izbor.

U svetskim kulturama u kojima se jede meso ljudi obično ne razmišljaju o tome zašto im je meso nekih životinja odbojno, a meso drugih primamljivo ili zašto uopće jedu životinje. Karnizam je razlog zašto većina ne zamišlja životinju kada pred sobom ima tanjir recimo govedine, piletine ili svinjetine, ali zato ne može da zamisli životinju ako bi pred sobom imali tanjir na kojem je poslužen zlatni retriver ili recimo zamorac. On blokira svesnost i saosećanje prema životinji koja se jede.

“Mesojed” je, smatra ona, netačna i varljiva fraza za opisivanje onih koji nisu vegetarijanci, kao što je i izraz “svaštojed”. Tim se podržava pretpostavka da je jedenje životinja prirodno, što je mit za opravdanje karnizma. “Svaštojed” i “mesojed” opisuju fiziologiju, a ne nečiji izbor ideologije pa je stoga “karnist” najtačniji pojam za one koji jedu životinje. Izraz ne pretenduje da bude pogrdan, on jednostavno opisuje onog ko postupa u skladu s načelima karnizma; kao što pojmovi “kapitalist”, “budist” ili “socijalist” opisuju one koji se ponašaju u skladu s određenom ideologijom.

Ipak, “karnst” se razlikuje od ostalih “-ista” po tome što većina karnista nije svesna da su zapravo karnisti jer je karnizam nevidljiv. Oni jedu životinje bez razmišljanja o tome šta rade i zašto, jer je sistem verovanja koji to podržava nevidljiv. Jedenje mesa ne vide kao što vide vegetarijanstvo – kao izbor utemeljen. Naprotiv, to se doživljava kao nešto dato, kao najprirodnija stvar, ono što je takvo po sebi. Stoga, jedenje mesa, ističe Melani Džoj, podrazumeva potiskivanje mišljenja, a ne promišljenost; ravnodušnost, a ne saosećanje.

Poruka koju ona ostavlja je svakako jasna; kad shvatimo da je jedenje mesa neizbežan krajnji rezultat raširenog, duboko ukorenjenog, nevidljivog sistema verovanja ili ideologije, to dramatično menja način na koji razmišljamo i govorimo o jedenju mesa. Intervjuišući prehrambene navike različitih grupacija ljudi (vegane, vegetarijance, mesojede i mesare), za potrebe svog doktorskog rada iz psihologije, o njihovom iskustvu jedenja mesa i rada s mesom, svi su joj rekli da moraju da otupe osećaje i da se odcepe od stvarnosti (odnosno od činjenice da imaju posla s mrtvom životinjom) kako bi mogli da jedu ili obrađuju životinju. Vegetarijanci i vegani su joj saopštavali da su potiskivali osećaje dok su jeli meso, a kada više nisu bili u stanju da to čine, više nisu mogli da jedu meso.

Govoreći o samoj konzumaciji mesa, isuviše bi bilo pominjati koliko se životinja i kako ubija za ljudske nazovi potrebe (procene su oko 65 milijardi kopnenih životinja godišnje, samo za hranu). Već sama slika masovnih uzgajališta pokazuje koliki stres one trpe (drže u veoma malim kavezima, sputane, nepriodno hranjene, a da bi se suzbila agresija uzrokovana strahom odsecaju im se repovi i kljunovi i vade, odnosno lome zubi...); takođe prilikom transporta (većina njih umire od gladi i žeđi i ne stignu do odredišta, uguše se na kamionima i brodovima ili stignu slomnjenih kostiju, sa oteklinama i ranama); da bi na kaju bile brutalno ubijene i to često pre nego što su izgubile svest (neke vrste klanja to i zahtevaju, kao što je tradicionalno religijsko košer klanje). Situacija nije ništa bolja kada su u pitanju životinje koje se koriste u naučnim laboratorijama (čine ih bolesnima da bi ispitivali medikamente na njima, operišu ih, obavljaju transplantaciju organa, amputaciju ekstremiteta i brojne testove). Među tim životinjama nisu samo miševi i pacovi, kao se često misli, već  i ptice, ribe, zečevi, majmuni, konji, pa čak i psi mačke, koje toliko volimo i o kojima brinemo. Psi se, tačnije biglovi, recimo koriste za testiranje cigareta, drže im se maske na licima i ispušta kroz njih dim kako bi se pratio stepen toksičnosti. Paradoksalno, to se sve događa u zemljama koje kao temelj svog pravnog reda traže etiku i moral, poštuju život i prava drugih, i osećaju se obavezni da neguju humanost.

Zbog tog našeg oprečnog pogleda na život, naše akcije su upravo takve, oprečne. Negovaćemo moral i etiku, ali samo u granicama koje nama odgovaraju, sve dok je ona podređena nama, čoveku. Zbog takvog stava, vema mnogo osoba sebe deklarišu kao ljubitelje životinja, a iste te životinje iskoriščavaju, jedu, odevaju itd. I oni će zaista dati sve od sebe da pomogn kuci i maci u nevolji, ali im neće dati slobodu ni njihova prirodna prava; boriće se za dobrobit svoje dece, ali će decu ne-ljuskih naroda bez problema konzumirati; govoriće o tome kako je iskorišćavanje žena nedopustivo, boreći se za njihova prava i jednakost, a iskorišćavaće ženke nekih drugih vrsta tako što će podržavati mlečne industrije koje nasilno oplođavaju krave, oduzimaju mleko namenjeno njihovim bebama i odvajaju telad od majki neposredno po rođenju odvodeći ih u klanice.  

Upravo tu leži ključna razlika između prava životinja i zaštite odnosno dobrobiti životinja. Važno ih je razlikovati i nepoistovećivati jer ove opcije nemaju isti cilj djelovanja. Prava uključuju zaštitu, dok zaštita, odnosno dobrobit, ne mora da uključuje prava životinja.

Dobrobit životinja (engl. animal welfare) predstavlja brigu za životinje pod ljudskim nadzorom: osiguravanje smeštaja i hrane, zaštite od bolesti, pomoć veterinara itd., ali pri čemu se životinje i dalje koriste za ljuske potrebe, oduzima im se sloboda, sakate se, nasilno i neprirodno hrane i na kraju ubijaju. 

Aktivisti za prava životinja (engl. animal rights) zahtevaju ukidanje postupanja prema životinjama kao prema robi, i davanje prirodnih prava tim osobama, kao što su pravo na život i slobodu, koja su osnovna životna prava. Pojam prava životinja predstavlja ideju da su ljudi i životinje bića koje imaju ista prava, odnosno da  svaka životinja (bilo ljudska ili ne-ljudska) ima pravo na život i delovanje u skladu sa svojom vrstom (prirodno okruženje, hranu koja joj odgovara, slobodu kretanja itd). Zbog toga su oni koji se zalažu za prava životinja u potpunosti protiv iskorišćavanja životinja (ne samo za ishranu već i u druge svrhe: za recimo izradu odevnih predmeta od tih osoba). S te pozicije, smatra se čak nedopustivim nazivanje životinja prema načinu njihovog korišćenja, kao na primer „farmske životinje“,  „laboratorijske životinje“ ili „rade životinje” (isto kao i „kućno ljubimci”).

Ukratko: borci za prava životinja, u koje se i sama ubrajam, ne zahtevaju veće i prostranije kaveze, već prazne kaveze. Zapravo želimo isto onakvo postupanje prema životinjama kao i prema ljudima – priznavanje životinja kao subjekata, bilo da su ugrožene ili ne, kućni ljubimci ili ne, domaće ili divlje. Kao što nam za ljudske osobe nije važno poreklo ili plemenska pripadnost,  pa čak ni stepen inteligencije ili uzrast, isto to ne bi trebalo da nam bude važno prilikom davanja prava na život i slobodu ni kada su druga živa i osećajna bića u pitanju. Kao što je nama danas robovlasnički sistem stran, i ne možemo da zamislimo da neko ima čovka za roba, isto bi trebalo da bude i kada je u pitanju opšteprihvaćen robovlasnički sistem koji uključuje životinje.

U većini današnjih zakona, pa tako i u Zakonu o dobrobiti životinja Republike Srbije, pobliže se određuje zaštita pojedinih skupina životinja, kao na primer u prihvatilištima, na farmama, za zabavu itd. Ali nijedan član tog zakona ne govori o pravima životinja, niti uvažava životinje kao individue, pojedinačna živa bića koja imaju sopstvene potrebe nezavisne od ljudi, već su i dalje tretirane kao objekti.

Međutim, ako želimo ozbiljno da shvatimo životinje kao bližnje, s kojima neminovno koegzistiramo, moramo im dati njihova prava koja će ih priznati kao osobe, a ne kao objekte. Osim toga, mora se životinjama obezbediti život dostojan njene vrste. Razloga za to ima mnogo. Među njima su pre svega etički, zatim zdravstveni, ekološki, ekonomski itd. Recimo, samo jedna osoba koja pređe na biljnu ishranu spasi oko 200 životinja godišnje, ali se takođe i oslobađa rizika od dobijanja mnogih bolesti kao što su moždani udar, rak, srčana oboljenja itd. Uz to, takvim izborom se uštede velike količine vode, smanjuju se zagađenje i agresija, pa svaki novi biljojed doprinosi održivosti planete i miru u svetu. Dakle veganstvo, odnosno ophođenje koje ne uključuje bilo kakvo iskorišćavaje životinja, doprinosi ne samo našem ličnom, nego i kolektivnom zdravlju i boljitku.

Pokret za dobrobit odnosno zaštitu životinja priznaje patnju životinja i pokušava da je smanji takozvanim humanim tretmanom, ali njen cilj nije eliminacija upotrebe životinja. On nažalost podupire zarobljavanje i kontrolu populacije, genitalno sakaćenje i tzv. humano ubijanje. Pokret za prava životinja ide znatno dalje, odbacujući iskorišćavanje životinja i dajući im prava u tom pogledu. Životinje imaju pravo da budu slobodne od ljudske okrutnosti i iskorišćavanja, kao što i ljudi imaju to isto pravo. Nepriznavanje tog prava životinjama, na osnovu njihove vrste, naziva se, vrsizam, odnosmo specizam (engl. speciesism). Specizam prestavlja diskriminaciju na osnovu vrste, a poput većine drugih „izama“ (kao što su rasizam ili seksizam), i specizam upućuje na izvesnu negativnu doslednost. Termin je skovao britanski psiholog Ričard Rajder 1970. godine, kako bi ukazao na oštru moralnu razliku koju specisti povlače između ljudi i svih ostalih životinja. Zasto je specizam pogresan? Iz istog razloga zbog kojeg su pomenuti seksizam i rasizam losi. (Zbog čega, mogu li da čujem? Kakva je to negativna doslednost sa tim povezana?) Tako je. Ukoliko ne želimo da budemo rasisti, seksisti i šovinisti, ne smemo da budemo  ni vrsisti. Jer svidelo se to nama ili ne, mi delujemo kao nacisti prema drugim ne-ljudskim narodima na ovoj planeti: mučimo ih, ubijamo, sakatimo, otimamo im decu i koljemo.

Etičko načelo, koje određuje odnos čoveka i životinja u Evropi, rezultira iz dominantne antropocentrične slike sveta, po kojoj su životinje ovde zbog naših potrba. Zapadna filozofska tradicija, od koje potiče ovakvo naše delanje u odnsu prema životinjama, mahom poriče postojanje bilo kakvog moralnog odnosa između ljudi i prirodnog okruženja.

Prema većini teorija te tradicije, moralno dostojanstvo imaju samo ljudska bića. Po Aristotelu, životinje su u službi ljudi. Njegova lestvica izgleda ovako: muškarac, žena, rob, negrci, životinje. U sedamnestom veku, poimanje životinje kao objekta zaoštrio je čuveni matematičar i filozof Dekart sa svojim idejom životinje kao automata. Po njemu, i životinje i ljudi su mašine, s tim što čovek ima dušu, pa tako nije čista mašina, dok životinja, lišena duše, ostaje puka mašina, uporediva sa časovnikom. Stoga Dekart nije formulisao moralne norme s obzirom na životinje.  Njegov sledbenik, Malbranš, bio je u svojim shvatanjima još ekstremniji od Dekarta, ali i daleko fanatičniji, što je pokazivao i delima. Tukao je pse da bi pokazao kako su njihova cviljenja samo puki odgovori automata (kako je to trebalo da mu bude dokaz, veliko je pitanje). Ta mehanička slika sveta nastavljena je nakon njih i udružena s prirodnim naukama omogućila razvoj eksperimentalne biologije, one koja je i danas aktuelna u svakodnevnoj praksi (vivisekcija). Na liniji antropocentričnog razmišljanja kreće se i moralno učenje Emanuela Kanta, sto godina kasnije. On veruje da ne bismo smeli da budemo surovi prema životinjama zato što oni koji su surovi prema životinjama postaju surovi i prema ljudima. Dakle, radi se prosto o jednoj obavezi ljudi prema samima sebi, odnosno, zaštiti životinja kao zaštiti ljudi.

Međutim, postoje i mnoge, prema životinjama prijateljskije filozofije. Predstavnik engleskog empirizma Dejvid Hjum, Kantov savremenik, polazi od premise po kojoj i životinje mogu da osete patnju, radost i strah, pa su stoga interesi životinja sami po sebi vredni zaštite. Na Hjuma se nadovezuje Džeremi Bentam, čija će filozofija postati osnovni program za nadolazeću zaštitu životinja, a čija se teorija svoji da princip korisnosti - utilitarizam: akcija je ispravna ako dovodi do sreće, a apogrešna ako izazove suprotan efekat; stoga je cilj povećati užitak i minimalizovati bol. Tu su takođe Niče i Šopenhauer – koji su duboko saosećali sa životinjama, a iz aničkog doba Pitagora, koji je, usvajajući teoriju o seljenju duša (metempsihozi), zagovarao zaštitu životinja i vegetarijanstvo, a takođe i prijateljstvo sa životinjama, zatim Empedokle koji je smrt životinja uporedio sa smrću srodnika.

Dakle, kroz celu istoriju misli bilo je i zaštitara i boraca za prava životinja. Najveći problem zbog kojeg njihove ideje nisu zaživele jeste taj što im nedostajalo prakse. To je upravo ono što većina današnjih pobornika za prava životinja radi; ne samo da delima slede svoje ideje i edukuju druge, već se i udružuju i zajednički bore za ostvarenje istog cilja – oslobođenje životinja.

Jedan od takvih teoretičara i praktičara je čuveni australijski filozof Piter Singer, čija je knjiga “Oslobođenje životinja”, objavljena 1975. godine, predstavlja početak borbe za prava životinja. Singer navodi da je sposobnost za patnju i uživanje dovoljan kriterijum da se nekom biću prizna pravo na jednako uvažavanje.  On ne negira postojanje razlika između ljudi i drugih životinja, ali te razlike ne bi trebalo da budu prepreka proširenju osnovnog načela jednakosti na ne-ljudske životinje.

Pored Singera, Rajdera i Melani Džoj, poznati teoretičari današnjice koji govore o pravima životinja, ali i žive ono što zagovaraju, su Stiven Best, Martin Baluh, Geri Francione, Geri Jurofski... Tek su oni obelodanili taj pokret u pravom smislu, s obzirom da su ne samo vodeći teoretičari i praktičari onoga što zagovaraju, već i vatreni borci za prava životinja – vegani aktivisti.

Dakle, neantropocentična etika, odnosno ekocentizam i biocentrizam,  uvažava moralno dostojanstvo svih životinja, kako ljudskih tako  i ne-ljudskih. Najvažnija pitanja koja propituju zagovornici ovakvih teorija, među koje se i sama uvrštavam, je etički tretman životinja. Ono u čemu se svi oni slažu je to što smatraju da  je u osnovi svih bića interes, pa iz tog ugla možemo govoriti o pravima životinja. Pošto sva osetljiva bića, i samo ona, imaju interese, sva se osetljiva bića imaju moralno dostojanstvo. Svi ti teoretičari se slažu u jedinstvenom uvidu, da životinje osete bol i tugu, da pate fizički, emocionalno i duhovno, i da žele ljubav, pažnju i slobodu, baš kao i ljudi, te ublažavanje osećaja gladi, hladnoće, straha, samoće... Bol, koja utiče na svako živo biće izjednačava čoveka i životinju. Posmatrajući ne-ljudsku životinju dok pati, vidimo da ona ima isti grč kao i čovek, iste trzaje i jecaje, strah i tugu u očima, pa čak i suze. Da li je nakon toga potreban bilo koji drugi pokazatelj koliko su slične nama i koliko se ne mogu i ne smeju zanemarivati, a njihova prava nipodaštavati?

Da zaključim. Ako, kako Darvin kaže, nema esencijalne razlike između čoveka i ostalih životinja, gledano biološki, (zbog čega koristim termine ljudska i ne-ljudska životinja), zašto onda pravimo skoro potpunu razliku na moralnom planu? Ako su svi organizmi jedno na fizičkom kontinuumu, onda moramo takođe biti i na moralnom kontinuumu. Prihvatanje principa nenasilja i nevrsističko i neantropocentrično delovanje bi trebalo da bude naša svakodnevica, ako želimo da budemo humani, jer to ne možemo biti rečju ili mislima, već  samo delima.

  1.  
  2. * Predložak izlaganja povodom obeležavanja Svetske nedelje životinja održanog u Novosadskom humanitarnom centru 11. oktobra 2014. godine. Više o događaju možete saznati OVDE.
  3.  

Ukoliko su vašem časopisu ili veb-sajtu potrebni novinarski ili stručni tekstovi iz oblasti kojima se bavim, slobodno mi se javite putem formulara moji se nalazi OVDE.

Sa kojim sam sve medijima sarađivala i na kojim skupovima govorila možete pogledati OVDE.

Autor: Maja Vučković

Dobrodošli na moj sajt!

Ovde ćete naći tekstove o bioetici, estetici, ekofilozofiji, aktivizmu za prava i zaštitu životinja, zatim alatke za zdraviji i spokojniji stil života, kao što su joga i veganstvo, ali i upotrebne i ukrasne predmete koje izrađujem, a koji su deo radionice AHIMSA YOGA & ART.
Nadam se da ćete ovde pronaći mnogo više od toga, pre svega motivaciju za svoje aktivnosti i lični razvoj. 
  1. Namaste, Maja

Korpa

Korpa je prazna
Korpa je prazna
http://maja-vuckovic.com/inner.php/shop/

e-Obaveštenja

Registruj se sad!
Odjava

Ako želite da se odjavite sa liste, upišite kod za odjavu koji ste dobili kad ste kliknili na odjavu.

http://maja-vuckovic.com/inner.php/ajax
Molimo sačekajte ...
Nevažeća e-mail adresa

Galerija

Citati

U svetu ima previše patnje jer ima previše nasilja, a naš je zadatak, vežbanjem joge, da to promenimo.

Dalje
http://maja-vuckovic.com/inner.php/ajax
Molimo sačekajte ...

Anketa

Koji način ishrane primenjujete?
Click on an option to vote.

Partneri i akreditacije

       prijatelji yivotinja

      

      

vidza zoga