Problemski osnov apokalipse

No, problemska osnova ovog sveopšteg i svekolikog eshatološkog problema, ideje koja zaokuplja sve nas, pa čak i one koji se njome ne žele baviti, malo drugačije stoji. Prvi problem na koji svakodnevna, zorna svest dolazi pri promišljanju te ideje, jeste paradoks nje same. I to ne paradoks oko bez-brojnih datuma, konkretnog određenja te predstave usuda, (koliko se ova ili oni proročanstva o dolasku ničega u njihovom određenju podudaraju) nego paradoks u samom njenom podstoju. Može li se kraj vremena (u prostoru), kraj četvrte dimenzije poimati onim što nju prevaziazi? Naime, i samo vreme nije ono što je za-dato i što teče, iako ga, istina, hrišćanstvo tako predstavlja, te u njegovim okvirima apokalipsa i može imati smisla (mada ontološki ni tu ne bi smela s obzirom da je predskazanje kraja sveta u određenom vremenskom roku u suprotnosti sa Hristovim rečima da o tom danu i času niko ništa ne zna). Sve izvan njega (hriščanstva) tu ideju potire u samoj osnovi te se filozofska svest njome praktično ne može baviti. Ideja vremena je tek ono što nam služi kao alat za shvatanje prošlog i budućeg (prividno, u našem sećanju i predstojećim projekcijama, "odmicanju" i "približavanju" događaja), ali koja realno, po sebi ne postoji pa čak ni za nas (razumski gledano to nije realno onog postojećeg nego irealitet koji naše poimanje realnog tek omogućava – Kantove kategorije), mada iskustvenim putem dobijamo iluziju proticanja vremena samog. Realno vreme je jedino sada, a ono prošlo i buduće su tek naše (ne-opstojeće) ideje i svako buduće sada je u tom sada već nešto prošlo. Dakle, pitanje koje ovaj problem otvara je: kako vremenski odrediti nešto čega će biti u budućnosti ako ima samo onoga sada? Kako misliti ono nemislivo, odrediti neodredivo i pripisati bitak koji mu nije imanentan? I zašto bi se nas uopšte ticalo to budeće neko; kad/ako ono dođe biće nekog novog sada, a ovog sada biti neće, kao ni tadašnjeg budućeg, nego tek sadašnjeg budućeg koje će biti tadašnje sada, ali za koje ćemo znati tek kao za sadašnje sada?! Ne živimo u prošlosti niti budućnosti, već samo u stalno ponavljajućem sada, uvek smo samo u sada bivali i bivaćemo uvek samo u tom istom sada, odnosno onom ondašnjem sada (jedina osnovana apokatastaza). A ako bi u jednom trenutku to neko novo sada prestalo da postoji, dakle ako bi došlo do kraja sveta, ne bi bilo ni svesti koja bi to mogla da uvidi pa nas se to ne bi ni ticalo. Upravo onako kao kada bismo pokušali da odredimo datum svoje smrti („Smrt nas se ništa ne tiče, jer dok postojimo, smrti nema, a kada smrt dođe, onda nas više nema jer više ništa ne osećamo.” – Epikur). Koja je svrha predviđanja, čak iako bi se pouzdano mogao znati čas tog kraja, ako se ništa ne može učiniti, upravo zbog tih, večno ponavljajućih sada? Jer ako se budućnost menja u sadašnjosti i ako bismo na taj način pokušali da doskočimo apokalipsi, dakle menjanjem sadašnjosti nameračimo se da menjamo budućnost, da li bi tada bilo te veliko-neumitne apokalipse, ako bi mogla da se pomeri i odloži, i da li bi se (još pre kako bi se) taj trenutak mogao predvideti? Onda svakako to ne bi bio taj trenutak nego neki drugi trenutak (zgodno je pomisliti da se upravo zato ta prediđanja menjaju, jer se menjaju i naše sadašnje, te time i potencijalno buduće, okolnosti). Nije li onda taj kraj odloživ, umoljiv? I koga to umoljavamo, šta to umoljavamo, još pre zašto; jer ako je nužnost ono što čini suštinu apokalipse, onda jedino što možemo to je da joj se prepustimo i prihvatimo je?

 

Pored istorijske datosti (raznih knjiga „mudrosti“ i proroštava), epistemološka, psihološka, kao i etimološko-terminološka osnova ovog problema jeste ono drugo na šta se treba osvrnuti. Šta nama daje valjanu mogućnost da određen pojam zahvatamo ne samo istorijsko-vremenski (kao kraj van krajevanja, s obzirom da smo u večnom sada) nego i kao kraj u pojmovnom i jezičkom smislu, kad o kraju iz ugla onog što još traje, koje još traje, teško da išta možemo sa-znati i sa-opštiti. Jer dok nas ima kraja nema, a kad kraja ima nas nema. Ukoliko to nije samo ideja u umu, refleksija, terminološka konstrukcija koja omogućava lakšu komunikaciju i predstavljanje našeg dokrajčenja, nego realnost koja će kad-tad jednom doći, te se na taj način (nekakvim proricanjem ili promišljanjem) može odrediti, zašto dosad, za svo vreme opstojanja čoveka, to već nije utvrđeno? Možda i jeste, ali od silnih naznaka i napora to ne uviđamo (od šume ne vidim drvo). Nije li sustina i stalnost promenljivih njihova istina, bit?

 

Kako god da sagledamo, ono što je izvesno jeste to da nam ta ideja više služi za pojašnjenje nas samih (i naših ograničenih spoznaja), današnjih, ovakvih kakvi jesmo, kakvi smo oduvek bili i kakvi ćemo, čini se, još zadugo ostati, te da nam olakša shvatanje nas samih u prošlim, trenutnim i mogućim budućim okvirima. Oduvek je to bila i uvek će (možda jedino to) i biti, u kulturnim, društvenim, naučnim i svim drugim okvirima, kao što je i svaki drugi segment pojavne ljudskosti i svesti čuđenja. Ali odakle ta deja (u) ljudima? Nećemo li se složiti s tim da je nje bilo mnogo pre hrišćanstava (iako ju je ono postavilo na „svoje“ mesto i dalo joj težinu koju ranije nije imala). Nije li to samo logičan sled posmatranja – sve ponaosob ima kraj pa tako i sve generalno (kauzalna očiglednost), sve je vremenito pa tako i vreme sâmo? Pa čak i naše vreme (kao i svako drugo „vreme“) mnogi mističari nazivaju apokaliptičnim vremenom. Ima li nas u sada ili smo upravo svedoci svojih krajevanja?

 

Autor: Maja Vučković