Ima li (i)me?

Da li je potreban dokaz za telesnost, protežnost? Kako da znamo i sa-znamo da je ono (telo) istinito? Ako dokazujemo neposredno, čulima, ukoliko bi telo bilo neistinito, varka, i ona, čula, takođe bi to bila, te stoga to nije valjan dokaz. Ili je upravo to logički put kojim se dokazuje da jeste, jer i čula jesu stvarna/stvarska. Circulus vitiosus?

 

Da je nesto laž ili istina može se dokazivati samo i jedino istinom, istinitim pokazateljem i neospornom polaznom osnovom, a šta bi ona u ovom slučaju bila i uopste mogla da bude, šta je izvesno(st) osim čula? Da li osvešćena osetilnost i puka neposrednost znanja, ono „znam, ne znam kako znam, ali eto znam, osećam da jesam pa zato znam da jesam“ mogu biti premisa u dokazivanju telo-jestosti? To svakako ne može biti osnova od koje se polazi, kao što je pokazano. Šta je onda to drugo što moje telo dokazuje opstojanim? Možda samo-svest koja je s njim (kartezijanski) skopčana? Kako se, u tom slučaju, jedna priroda može dokazivati drugom, kako se ono tvarno može dokazivati netvarnim, koliko god jedno s drugim bilo skopčano. Nije li duh “s one strane” tela s obzirom da tek samosvest čini telo telesnim? Svest ne čini telesnost, ona samo prati nužnost, skopčava instinkte s telesnim potrebama i oživljava ga, produžavajući njegovu bivanost.

 

Dakle, samosvesna bića jedina osvešćuju svoju telesnost, samom tom samo-svesnošću, ali ne poimaju dublje, ne pitaju se da li je već sama svest o telesnosti dovoljna da telo o-stvari, obistini. Jer svest o nečemu, nekom predmetu, svest može zadobiti i ako taj predmet nije relan, stvarski, dat u prostoru i vremenu, već deo imaginacije ili uobrazilje. 

 

Možda bi se, naivno, moglo presuditi tome i pomisliti kako je interakcija dovoljna za dokaz naših telesnosti, koju svest tek naknadno osvećuje, odnosno da bivajući telesni sa drugim telima, prepoznati od strane drugih telesa (a koja i sami percipiramo), imamo garant naše opstojanosti u ovde i sada (te time i njihove). Kako onda objasniti takvu istu potvrđenost u snu ili virtualnoj realnosti? Nije li nam i tamo, bar tokom odigravanja tamošnje “realnosti”, sva telesno-svesnost sva realnost, realna i potvrđena koliko i ova sada-ovde, ili stanja pod dejstvom opijata (kao i kratkotrajne utrnosti – anestezije) kada svoje telo ili njegov deo ne osećamo u tom trenutku (delimično, potpuino ili izvitopereno – navodno nerealno) nego ga osvešćujemo znanjem, potvrđujemo nečim drugim, svesnošću da ono nije tu kao osetilno, ali jeste kao umljeno – da ga “nema” tek zbog spoljašnje intervencije i da će (mahom iz pređašnjeg nam iskustva) ono biti “vraćeno” na svoje mesto u “realnom” obličju kad dejstvo konzumirane supstance oslabi.

 

Ili je to samo reč, ime; (po)znamo ga, telo, zato što ga možemo imenovati, zato što su nas njemu naučili, zato što smo na njega navikli, zato što ga možemo odrediti? Ni to svakako ne dokazuje njegovu stvarnost, pa čak i da je zaista samo puka reč, slika u svesti, jer bismo onda izmišljenim rečima koje ne odgovaraju realnim bićima isto tako mogli da pripišemo realnost. Ali ne, mi smo uvereni da to ne možemo. Po čemu? Šta pokazuje ne-stvarnost tih uobraženih bića, a stvarnost neuobraženo-uvreženog, tela? Hermeneutički krug, zamka objektivizma.

 

Autor: Maja Vučković