JezikPretragaContactYouTubeLinked In
English Serbian Latin

Imoralistički moralizam Fridriha Ničea

Imoralistički moralizam Fridriha Ničea

Autor: Maja Vučković

Sažetak: U ovom radu raspravlja se o osnovama Ničeovog kritičkog učenja o moralu, odnosno imoralizma, te njegovom pokušaju da „štetnom“, tradicionalom pojmu morala suprotstavi životni princip, predsokratski pojam herojskog. Namera teksta je da pokaže teškoće Ničeove misaone putanje i manjkavost osnova kritike, te razloge zbog kojih ona ne pogađa bit samog moralnog fenomena, zbog čega njegovo učenje ostaje ne samo nedovoljno filozofski utemeljeno već i kontradiktorno, nedosledno i nedovršeno.

Ključne reči: Niče, moral, imoralizam, nihilizam, život, volja za moć, natčovek

 

 

 

Više nego bilo koji drugi filozof, Fridrih Niče [Fridrich Nietzsche] je čitan na dijametralno suprotne načine, a njegova pojava i nauk istovremeno su okarakterisani i kao patološki eksces i kao svetska istorijska veličina. Niče je čitan kao fašista i kao socijalista, kao konzervativac i revolucionar, kao religiozni mislilac i kao ateista, dok interpretacije njegove filozofije i dalje nastavljaju da se umnožavaju. Najveći problem u razumevanju Ničea je, paradoksalno, to što je njega lako čitati, te čitaoci bivaju poneti njegovim zavodljivim stilom. Iako on sâm napominje da je razlog tome aforistička forma[1], najveća prepreka u razumevanju Ničeove filozofije predstavlja to što njegove ideje nisu nikada sistematski razvijane (on uništava svaki sistem, budući da je protivnik istih), kao i to što u njegovim delima u velikom broju slučajeva možemo da pronađemo tvrdnje koje su jedna drugoj kontradiktorne, i pored toga što i u najfragmentarnijim mu radovima postoje unutrašnje veze bez čijih uviđanja nema potpunog razumevanja Ničeovog dela.[2]

Kao jedan od najradikalnijih kritičara velikih sistema, Niče ustaje protiv celokupne dotadašnje filozofije, pa i čitave tradicije evropske metafizike. On dovodi u pitanje kako sistem vladajućih vrednosti tako i preovlađujući duh kolektivizma, pa je u tom smislu jedan od najradikalniji kritičara evropske filozofije. Ničeova filozofija je, u temelju, kritika moderne evropske kulture čiji su osnovni činioci metafizika i hrišćanstvo. Shvativši da je upravo ona duboko urasla u moralne predrasude, pritom je oštro kritikujući, postavlja pitanje porekla i vrednosti moralnih normi i ideala. Taj je ideal uništio modernog čoveka, smatra Niče, pogotovo u obliku koji je dobio u hrišćanstvu – postao je istorijski najuticajnije načelo evropske kulture. Moral kao „dvehiljadugodišnji odgoj“ obezvređuje život, potiskuje izvornu ljudsku prirodu utoliko što odvraća od čulnog i telesnog, te apsolutizuje um usmeren prema apstraktnom. Njim je „ovozemaljski“, istinski život žigosan, osuđen i odbačen kao ništavan, prolazan i bezvredan. On najavljuje epohalan obračun, do tada nezabeležen nasrtaj na moral, dakle na sve ono što je oblikovalo i Ničea samog.

Ničeov pokušaj prevladavanja tradicionalmne metafizike, a time i moralnosti, našao je podstoj u predsokratskom mišljenju, jer tada još nije postojala čvrsta svest o pravu i običajima. Razlikujući intelektualističku, sokratsku Heladu, od stare herojske Helade, smatra da se predsokratska grčka kultura oblikovala u pravoj meri, na skladu dva elementa: dionizijskog (koji predstavlja obilje života, snage, nagona, a za koji se vezuje nesklad) i apolinijskog (načela harmonije, reda, lepote i sklada, ono što je smirujuće, uređujuće, neka vrstu nužnosti trezvene svesne mere). Suprotnost, napetost, ali i saradnja te dve sile postiže svoj vrhunac u grčkoj tragediji. Prekid takve povesti i tačku prekretnicu predstavlja pojava Sokrata. On je, veli Niče, prvi dekadent i kvaritelj kulture, jer je svojim intelektualizmom poremetio harmoniju u korist apolonijskog elementa, pa je od tada ona u stalnom nazadovanju: suviše je racionalistička i stoga neprijateljska prema životu. Hrišćanstvo je, svojom metafizikom dvaju svetova i svojom lestvicom morala, samo produbilo tu dekadenciju. To je moral stada i slabih ljudi, kaže Niče, lažni moral askeze i poricanja života. 

Stoga je Niče svoju vlastitu poziciju nazvao imoralističkom jer ona treba da, prevredsnovanjem vrednosti, napravi otklon od tradicionalnih moralnih vrednosti tako što će čoveka staviti u nadmoralno stanje i afirmisati stvaralački život. Dionis (naspram Raspetog) simbolizuje život, njegovu večnu plodnost i njegovo večno vraćanje. Stvaralac vrednosti je čovek koji nije čovekom time što (odnosno koliko) participira u „po sebi“ postojećim i za sve obavezujućim vrednostima. Ne postoji moral po sebi niti postoji bilo kakav tip moralnog čoveka koji bi bio nadređen samom čoveku. Čovek nije ostvarenje nekakvih moralnih principa, već je, upravo suprotno, moral proizvod čoveka, i to izopačenog, osiromašenog, nemoćnog, bledog čoveka, kaže on. Merilo na osnovu kojeg se mogu sagledati visina i smislenost neke kulture nisu nikakve opšte etičke ili religiozne koordinate koje stoje iznad čoveka i koje mu se žele nametnuti kao bez vremenske i opštevaljane; one nisu ništa dugo do pervertovani izraz slabog čoveka jedne epohe.

Ovde bi valjalo ukazati na uvrežen stereotip po kojem Niče važi za, sa jedne strane, filozofa-nihilistu, a s druge strane, tipičnog antihumanističkog mislioca. Zabunu stvara upravo pojam imoralizam (često nerazlučen od pojmova: amoralnost, antimoralnost i nemoralnost), koji nije mišljen u, i iz, sfere same moralnosti, kao njegovo naličje ili suprotstavljenost (poput amorala koji ostaje u sklopu sistema moralnh normi) već se imoralno odnosi na ono izvan moralnih kategorija. Niče teži da se, kako terminološki tako i sadržajno, ogradi upravo od tih odrednica jer u moralu, kao dosadašnjem istorijskom načinu čovekovog odnošenja prema datosti u celini, vidi bitnu prepreku za razvijanje čovekove vitalnosti, tj. snage (samo)potvrđivanja njegove egzistencije.

            Samo-ukidanje morala mora se izvršiti stoga što je moral najveći neprijatelj slobodnoj individualnosti. Važno je napomenuti da on moral poima kao pokornost običajima, odnosno tradicijom prenesen način delovanja i procenjivanja tvrdeći da je velika teškoća u razumevanju pojma morala nastajala zbog toga što je moral uvek važio kao nešto dato, a etika se takvim moralom bavila bez osvrta na fenomene koji su izvan istorijsko-geografskog konteksta. Niče misli da u stvarima u kojima ne naređuje baština, moral ne postoji. Neslobodan čovek je nemoralan jer želi da u svemu zavisi od sebe, a ne od bilo koje tradicije. (U svim prvobitnim zajednicama „zao“ znači isto toliko koliko i „slobodan“, „individualan“, „samovoljan“, „nenaviknut“, „nepredvidiv“.)

Upravo na tom mestu nalazi se najveća misaona teškoća Ničeovog poimanja morala. Njegov pojam morala umnogome je manjkav i nedostatan jer se u značenju često prepliću dva povesno značajna i nesvodiva lika morala, moral kao običaj (gr. ethos, lat. consuetudo), tj. navika, i moral kao individualni karakter (gr. eethos, lat. mos), a takođe se neprestano zamenjuju priroda i sloboda (kao osnova moralnog fenomena), što dovodi do oprečnih poimanja.[3] Niče meša povesnu i sistematsku dimenziju morala, odnosno predmoralno s moralnim. Jedanput razmatra etičke probleme iz epohe u kojoj su moralnost i običajnost bili neodvojivi, a naredni put posmatra moralnost moderne građanske epohe koja je postavljena na drugačijim temeljima. Nedoslednost upotrebe tih odrednica čini njegov pojam morala dvosmislenim, nerazumljivim i teškim za misaono promišljanje. Tome doprinosi ne samo nevaljani hod njegovog mišljenja, potpomognut Ničeovim nedovoljnim formalnim filozofskim obrazovanjem, nego i nepoznavanje praktike filozofije njegovih prethodnika.  On ne samo što je mislio nešto drugo, nego je mislio drugačije, što je uslovilo tegobno tumačenje čitavog njegovog misaonog potegnuća. Međutim, i pored nedovoljne upućenosti u esenciju moralno-etičke problematike, veoma radikalno je kritikovao tu tradiciju, pogotovo Kantove [Kant][4] i Hegelove [Hegel][5] etičke postavke, pa ne čudi što je ona često bila bez filozofske utemeljenosti. Tuđa misao ga je interesovala prevashodno kao povod za kritički obračun s njenim sadržajem, kao poziv na preokretanje onog u njoj kazanog, odnosno kao podstrek za razvijanje sopstvene misli. Iako se kritici morala posvetio u većoj meri nego ostalim pitanjima, pojam morala ostao mu je nerazlučen i protivrečan.

DVEHILJADUGODIŠNJI ODGOJ MORALOM

U stavu prema hrišćanstvu (kao i prema budizmu, iako je budizmu manje  prigovarao) izražen je Ničeov stav prema sistemima vrednosti uopšte; nije ga posmatrao samo kao istorijsku pojavu nego kao simbol za čitav svet vrednosti. On je prvobitno napao i doveo u pitanje hrišćanski moralizam.

Niče ne poriče samo objektivnu mogućnost verifikacije moralnog delovanja (kao Kant) već i smisao i vrednost unutrašnjeg moralnog zahteva da se deluje u skladu s bilo kakvim zakonom. Stoga ne odriče samo opšte dobro nekog konkretnog sadržaja moralnog zahteva već sam zakon delovanja kao moralnog delovanja. Temeljna deoba  sveg postojećeg na trebanje i bitak (deoba na kojoj je zasnovana etika) po Ničeu je zapravo lažna, konstrukcija bespomoćnog čoveka koji je izgubio svoju prirodnost i koji u svrhu zaštite svog nestvaralačkog života gradi moralne norme koje treba da determinišu, a koje ujedno guše čitav život. Zbog toga je za njega moral osuda stvarnog života. Više od „ti treba“ stoji „ja hoću“, a više od „ja hoću“ stoji „ja sjesam“, kaže u svojm delu „Volja za moć“.

Stoga je smrt boga neminovna posledica Ničeova negativnog odnosa prema sferi trebanja. Nihilisticki stav „Bog je mrtav“ ima propedeutički karakter u smislu u kojem on ruši stare tablice vrednosti, normi i pravila i uspostavlja nove, a odnosi se na moralno stanje modernog sveta. S obzirom da je, po njemu, sve „ti treba“ moralnog imperativa u krajnjoj liniji mereno hrišćanskim bogom, to je smrt boga u isti mah smrt principa bilo kakve (spoljašnje) heteronomije i afirmacija principa autonomne volje koja sama sebe hoće u čoveku. Smrt boga nužna je, dakle, konsekvenca koja mora rezultirati iz ljudske pobune protiv trebanja, protiv tradicionalnog morala.

„Kao da se moral može održati kad više nema božanstva koje ga ozakonjuje! Vera u  ‘transcedentno‘ je apsolutno nužna da bi se održala vera u moral.“[6]

Pod moralom Niče podrazumeva sve društvene svrhe i ciljeve, vrednosne ocene i sudove, sve predstave o onom „treba”. Odbacuje misao o postojanju morala „po sebi”, opšteg morala izvan posebnih, odriče mu apsolutnost. Suprotno platonsko-hrišćanskom shvatanju da je moral dat i nepromenljiv, zastupa gledište o istorijskom i promenljivom karakteru morala čime (teorijski) predočava mogućnost njegovog prevladavanja. Ali, zbog čega bi moral uopšte bio prevladan?

            Naime, prvi tvorci morala bili su gospodari koji su nazivali dobrim svoje vrline i odlike, smatra Niče. Ono što ih je delilo od robova i pobeđenih, osećanje distance, služio je kao razlikovanje dobra i zla. Ta razlika uslovila je moralni dualizam, kao proizvod različitih svesti. Moral robova bio je samo reakcija na moral gospodara. To je moral odbrane i osvete nižih duhom, koji stvaraju moral iz svog robovskog doživljavanja stvarnosti. Ovakvo shvatanje morala Niče naziva imoralizam, iz razloga što je, sa jedne strane život iznad dobra i zla, a sa druge, zato što je moral uvek u službi izvesnih interesa. Svaki je moral nečija volja za moć. Ukoliko je ta volja volja slabih, nemoćnih, robova duhom i telom, i moral će biti robovski i malen. Sve, pa i religija i moral, jeste izraz određene volje za moć, smatra Niče, uvek je reč o prevlasti izvesnih instinkata i tendencija. I same misli i ideje jesu oruđe određene volje za moć.

            Iako jedan moral uvek predstavlja životni uslov onoga čiji je izraz, nužnost jednog životnog uslova nije njegova objektivna istinitost. Kao što nema apsolutnog sveta prema kojem bi se mogla određivati relativna vrednost i značenje ovoga sveta, tako i u poimanju morala nema ničega apsolutnog što bi mu moglo dati pravo na apsolutnost.
            „Nama je potrebna kritika moralnih vrednosti, samu vrednost ovih vrednosti treba jednom staviti pod znak pitanja – a  za to je potrebno poznavanje uslova i okolnosti iz kojih su one izrasle, u kojima su se razvile i pomerile (moral kao posledica, kao simptom, kao maska, kao licemerstvo, kao bolest, kao nesporazum; ali isto tako moral kao uzrok, kao lek, kao stimulans, kao kočnica, kao otrov), a takvog poznavanja niti je dosad bilo, niti ga je iko želeo. Vrednost ovih ‘vrednosti‘ uzimana je kao data, kao stvarna, kao s one strane svakog dovođenja u pitanje; dosad nije bilo ni najmanje sumnje niti kolebanja kad je ‘dobro‘ ocenjivano kao vrednije od ‘zla‘, vrednije u smislu potpomaganja, korisnosti, uspevanja u pogledu na čoveka uopšte...”[7]

            Na sve sile i nagone koji su izvor života i napredovanja moral je bacio anatemu – moral kao instinkt odricanja života. Da bi se život oslobodio, moral mora iščeznuti, kaže Niče. Jer, „čovek pun vrline“ je već po tome niža vrsta ljudi jer nije ličnost, on dobija vrednost po tome što odgovara određenoj shemi čoveka, on nipošto ne sme biti izuzetak. Realni čovek je predstavljao mnogo veću vrednost od željenog čoveka ma kog ideala. Ideal je zaveo čoveka da čezne za nebićem, volja za nebićem postala je gospodar nad voljom za životom, a instinkt dekadencije gospodar instinkta napretka.

 Zato, bog kao krajnja referenca mora umreti, a sa njim i opšteobavezujući moral: „vrlina“, „dobrota“, „pravednost“, „istina“. Kada je asketski ideal istisnut, demaskiran, nema na raspolaganju više nijednog lika koji će odigrati njegovu ulogu; nema više moralnog lika, nema više lika naučnika. Niče ne želi da kaže da ideal istine treba da zameni asketski ideal ili čak moral. On, naprotiv, kaže da dovođenje u pitanje volje za istinom treba da spreči asketski ideal da sebe zameni drugim idealima koji bi bili njegov produžetak u drugim oblicima. Kada se ukazuje na to da u volji za istinom opstaje asketski ideal, tada se tom idealu oduzima preduslov njegovog opstanka i njegovo poslednje prerušavanje. U tom smislu i mi smo, kako Niče veli, „istinoljubivi“ ili „istraživači znanja“. li mi nećemo zameniti asketski ideal, napominje on propovedničkim stilom, nećemo ništa ostaviti da preživi na njegovom mestu jer želimo jedan drugi ideal na jednom drugom mestu, drugi način saznavanja, drugačije shvatanje istine, to jest istinu koja se ne protivstavlja volji za istinitim već koja pretpostavlja jednu sasvim drugačiju volju.

            „Ja smatram hrišćanstvo najfatalnijom i najzavodničkijom lažju koje je ikada do sada bilo, onom velikom besvetom lažju: ja izvlačim izdanak i ogranke njegovog ideala iz svih mogućih maska, ja odbijam svaki kompromis i lažan odnos prema njemu – ja nagonim na rat s njim.

Moral sitnih ljudi kao mera stvari: to je najodvratnija degeneracija koju je kultura dosada pokazala. I ova vrsta ideala još visi nad čovečanstvom kao ‘Bog‘!“[8]

            Hrišćanstvo Niče vidi kao kraj antičkog duha, pobedu nepaganskih vrednosti, pobedu jevrejskog i robovskog duha. Ono je, po njemu, pobuna robova protiv gospodara i morala gospodara, borba protiv prirodne nejednakosti i protiv same prirode. Bog tj. ideja boga je suma i sinteza svega onoga institucionalnog što sprečava čoveka da bude čovek. Za njega je bog simbol „natprirodnog“ (Ubersinnliche), beživotnog sveta i antipod je čulnom, životnom svetu; on je simbol onostranosti, vladavine metafizickih, moralnih, religioznih, politickih i drugih „vrhovnih“ vrednosti nad životom. Hrišćanska ideja života je brana za puni život, ona ohrabruje niži tip čoveka i postavilja ga za sudiju sveta. Najokrutnija i neprijateljska tendencija prema životu, smatra Niče, bila je i jeste hrišćanska. On je dionizijsko posmatranje života mogao razviti jedino u polemičnoj formi kritike hrišćanstva, čiji je moral tumačio kao protivprirodan. A da bi tu kritiku mogao utemeljiti istorijski, učinio je paradoksalan pokušaj da na vrhunac moderniteta iznova postavi antiku.

Religija i moral, po Ničeu, vaspitavaju nižu vrstu ljudi zato što sledeći njih čovek odviše automatski mora da odgovara određenim normama, određenoj shemi čoveka, što pojedinac ne može da ima nikakve vlastite vrednosti, što ne sme da bude izuzetak. Zbog toga su, kaže, moralne vrline isto tako opasne kao i poroci, jer one gospodare nad čovekom kao autoritet i zakon. Moralom, religijom, državom, čovek je izokrenuo odnos ciljeva i sredstava života – umesto da je cilj života tražio u porastu ličnih stvaralačkih snaga, on je pustio da represivne sile gospodare nad njim kao zakon i autoritet.

Kao što jaki po prirodnoj nužnosti teže razdvajanju, slabi teže zbijanju, uviđa Niče. Gde postoji „stado” postoji i instinkt slabosti koji je to stado hteo, i sveštenik koji ga organizuje. Instinkt stada ceni sredinu i prosečno kao ono najviše i najdragocenije, on je protivnik svake hijerarhije. Tako Niče o moralitetu govori kao o „čoporskom nagonu“ „Moralom se pojedinac upućuje da bude funkcija čopora i da samo kao funkcija pripiše sebi vrednost. (...) Moralitet je čoporski nagon u pojedinačnom“[9], pa s te strane pominje i „čoporsku grižu savesti“. On ide toliko daleko u svojim opaskama te kaže da je „čovek pun vrline“ niža vrsta ljudi jer nije ličnost, s obzirom da vrednost dobija po tome što odgovara izvesnoj shemi čoveka, koja je zauvek određena; sam, on nema nikakve vrednosti jer se može porediti, ima sebi ravne i pritom ne sme biti izuzetak. U dobrog čoveka projektujemo ugodna osećanja i pripisujemo mu ih kao osibinu, kao vrednost. [10] Tu se Ničeu lako može zameriti jer razlika između slabog i jakog nije kvalitativna, već graduelna. To znači da se radi o relativnim pojmovima, a Niče ih uzima apsolutno, s nepromenljivim načenjima. Njegova filozofija pretpostavlja esencijalnu nejednakost, bez osnovanog opravdanja, pa ne čudi to se koristi antidijalektičkim mišljenjem. On zanemaruje relativnost razlika koje postoje među suprotstavljenim snagama i mogućnost napetosti i obrta, prenaglašavajući određene aspekte stvarnosti, odnosno ignorišući druge, čime je zapravo hipostazirao sopstveni pogled na svet.

Niče ne prihvata povlašćen status sveta vrednosti i ideala jer je uveren  da taj svet nije nešto apriorno, što bi postojalo nezavisno od nas, a što bismo mi pronalazili kao već gotovo i dato, dakle, prepoznavali i otkrivali. Naprotiv, čovek je taj koji stvara, smišlja, proizvodi i uobličava vrednost i ideale. Tu se postavlja pitanje šta Niče podrazumeva pod rečju vrednost, na čemu se suština vrednosti temelji, te zašto je njegova metafizika metafizika vrednosti? U „Volji za moć” kaže šta pod vrednošću podrazumeva: „Gledište ‘vrednosti‘ jeste gledište uslova za održanje i napredak u odnosu na složene tvorevine života relativne trajnosti u okviru evolucije.“[11] Dakle, suština vrednosti počiva na tome da je ona gledište i to je ono što je bitno za Ničeov pojam vrednosti. Temelj nužnosti postavljanja vrednosti i izvor mogućnosti vrednosne procene za njega jeste život, postajanje, volja za moć, biće u najširem smislu (koji su na Ničeovom jeziku jedno te isto), kako je primetio Hajdeger [Heideger]. U granicama postajanja život tj. živo biće oblikuje se u odgovarajuće centre volje za moć.[12]

Za Ničea su sve vrednosti u životu, u svetu, zapravo život sam, svet nema nikakve vrednosti. Međutim, to ne znači nikakvo negativno ocenjivanje života i sveta, nego naprotiv, znači uvid u njihovu neprocenjivost; jer oni su celina u kojoj se svo vrednovanje drži i odigrava. Učenje o večnom vraćanju istog naučava upravo besmislenost i bezvrednost celine u kojoj se svako vrednovanje zbiva. Vrednost je temeljno određenje koje Niče daje bitku konačnog bića, a bezvrednost temeljno određenje celine bitka. Bivstvovanje je postalo vrednost.

Ničeu upravo takozvana objektivnost vrednosti nije drugo do od opstanka, kako kaže Fink, „nabačeni, ali zaboravljeni nabačaj.“[13] Ljudski život je postavljanje vrednosti, ali najčešće čovek ne zna za to postavljanje i ono što on sam postavlja susreće ga spolja, kao obavezujuća moć moralnog zakona. Postavljajući vrednosti, čovek se transcendira i suprotstavlja sebi kao tuđ predmet ono što je sam nabacio. Zato ono što Niče želi ukinuti jeste vrednosno-teoretski dogmatizam. On hoće da otkrije nesvesnu produktivnost života koji vrednuje, koji postavlja sisteme vrednosti. S te strane univerzalna kritika dosadašnjih sistema vrednosti sastoji se u tome da se misli upravo na taj vrednosni nabačaj koji ih je stvorio jer, po Ničeu, iza svih svetova vrednosti stoji život sam. Niče u ukidanju samootuđenja ljudskog opstanka dobija uvid u život kao poslednji temelj svih vrednosti; vrednosti jesu samo ukoliko su od života postavljene. Vrednosno postavljanje života u čoveku i kroz čoveka jeste uspostavljanje volje za moć. Volja za moć se, dakle, uvodi kao princip novog postavljanja vrednosti.

Ali, iako Ničeu ne nedostaju kritičke analize za pokušaj destrukcije metatifike (i njenu dvostruku formu – kao pitanje o biću kao takvom i kao pitanje o najvišem biću – bogu) za to mu nedostaje jezik. Ono što Niče hoće njemu je samom neiskazivo. Jer, kako uviđa, jezik je sam metafizičan, jezik jeste razumevanje bitka, a to znači da je jezik ispunjen fikcijama i gramatičkim pojmovima. Niče u svojim spisima čak otvoreno izražava bojazan pa kaže da se izgleda još dugo nećemo rešiti boga jer još uvek verujemo u gramatiku (smatrao je da gramatika prisiljava na mišljenje u obliku suda, čiji oblik ne odgovara stvarnosti).[14] Međutim, pitanje je da li je Niče poznavao granicu između logike i gramatike. Iako je žestok kritičar tradicije, on njom ostaje zarobljen; upućujući nas na njene granice i načine njenog prevazilaženja, i sâm ostaje u okviru pitanja koja ona promišlja.[15]

AKTIVACIJA POZITIVNOG  NIHILIZMA

U Ničeovom spisu ostavštine „Volja za moć“ pomenuta smrt boga promatra se iz  dvostrukog ugla. Jednom je to događaj samoobezvređivanja religije, morala i metafizike, stanje propadanja svih vrednosti koje on naziva nadolaskom nihilizma, takozvani  „pasivni nihilizam“, a potom kao izričit zahtev za prevrednovanjem svih vrednosti i kritika dosadašnjih najviših vrednosti, takozvani „aktivni nihilizam“, te je nihilizam u njega najbolje okarakterisati kao pozitivni nihilizam (positiver Nihilismus).

Nihilističko obezvređivanje dosadašnjih vrednosti Niče ne vidi kao konsekvencu vrednosti samih. Nihilizmom označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, vreme u kojem već dve hiljade godina preovladava onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišcanska religija i moral. To je pre svega dijagnoza stanja raspada vrednosti: evropska kultura sazdana je od autoritarnih i heteronomnih vrednosti kojima se čovek zapravo „kroti“ a ne „uzgaja“, kojima se sloboda pojedinca ubija, a ne razvija. Evropska kultura se, kaže Niče, razvila na rascepu između razuma i života, rascepu koji je nastao kada je ukrotiteljski razum bio protivstavljen celovitom individualnom životu. Ovaj rascep počinje sukobom predsokratovske i sokratovske kulture. U predsokratovskoj kulturi slavila se celovita ljudska priroda, slavio se život u kojem su bili harmonično sjedinjeni strast i um, uzdizalo se celovito ljudsko spontano i stvaralačko bivstvovanje sa svom svojom tragikom i neizvesnošću. Pojam prirode u predsokratovskoj filozofiji označavao je, po Ničeu, život kao volja za moć tj. kao bivstvovanje u kojem je delatnik spojen sa svojim delom umnim strastima i strasnim umom, bivstvovanje kao stalno otvorena i neiscrpna ljudska mogućnost samorealizacije. Sa Sokratovim racionalizmom ova priroda ustupa mesto čistom razumu, a umetnost ustupa mesto filozofiji kao sistemu apstraktno-logičkih ideja. Nihilizam kao stanje evropske kulture je posledica ovog racionalizma koji izjednačava ljudsku prirodu sa razumom. Sokrat je vrlinu identifikovao sa racionalnom istinom, te zato Niče nipodaštava njegovu filozofiju, dok su mu, sa druge strane, sofisti veoma značajni, i to zato što prvi kritikuju moral. Ničeova veličina, ali i nemoć i muka, ogledaju se u pokušaju da napusti putanju kojom se kretala zapadna metafizika, pokušavajući da je demaskira.

            Ničeov aktivni nihilizam polazi od saznanja da je bog mrtav, da su osnovne vrednosti (moral, religija, pravo, metafizika i druge), na kojima je počivala dotadašnja evropska kultura, izgubile značenje za čoveka, da su čovek i svet ostali bez onostrane potpore. Aktivni nihilizam je zahtev za „razbijanjem starih tablica“, za uništenjem tih vrednosti. Svi pokušaji, piše Niče, da se izbegne nihilizam bez preokretanja postojećih vrednosti, samo pogoršavaju stvar, pooštravaju problem. Osnovni cilj aktivnog nihilizma jeste rehabilitacija predsokratovskog shvatanja ljudske prirode, život „s onu stranu dobra i zla“, s one strane represivnih vrednosti, pojava samosvojnih slobodnih “gospodara zemlje“, ljudi neimarskog duha. Osnovni cilj aktivnog nihilizma je „ponovno rađanje Dionisa“, ponovno vraćanje životnih sila, reafirmacija života, ponovno sjedinjenje Dionisa i Apolona – nov život harmoničnog jednistva uma i volje. Aktivnom nihilizmu nije cilj čovečanstvo nego natčovek (Ubermensch). A natčovek je onaj koji u (sve)opštim ruševinama kaže životu „Da“, koji u saznanju besmisla objektivne stvarnosti pretvara sveopšti fatum večnog vraćanja istog u slobodnu igru stvaralačkih snaga, to je čovek koji je od boga povratio u sebe sve njegove atribute, sem jednog – besmrtnosti. Natčovek neće da prihvati besmrtnost jer neće da negira život, on neće da se odriče ovoga sveta u ime onostranog, on hoće tragičnu konačnost večnog vraćanja istog da osmisli svojim delima. Rečju, natčovek je protiv morala, jer je moral protiv natčoveka, natčovek negira moral zato što moral negira njega.

Nihilizam nije samo Ničeova životna tema već problem koji je neprekidno otvoren u našoj epohi. Ničeova ogromna aktualna snaga pokazuje se ne samo u tome što je ukazao na korene evropskog nihilizma, već i u tome što je pokušao da ga savlada te se čini da je, pored doprinosa filozofiji i njegovog dalekosežnog uticaja na kasniju misao, upravo to razlog zbog kojeg se interes za Ničea ne gasi. Međutim, nihilizam ne ukazuje umnogome na pogrešne vrednosti, već na njihovo pogrešno postavljanje. U tom smislu on uvodi ideju natčoveka, koji treba da prevaziđe čoveka, i koji će se prema vrednostima odnositi aktivno, a ne pasivno; prevrednovanje vrednosti može da sprovede samo autonomna i imoralna jedinka - imoralna upravo zato što joj je zadatak prevrednovanje tradicionalnih vrednosti i postavljanje čoveka iznad nasleđene aporetike dobra i zla, u sferu vanmoralnog. Kod njega se pojmovi autonomije i morala isključuju, jer svaku moralnu normu smatra nametnutom, heteronomnom. Dakle, njegova postavka izvedena je na pukoj opoziciji pa zato Niče ne uspeva da zaobiđe i nadvlada ono čemu se protivi.

Tek afirmacijom ličnih stvaralačkih energija večno vraćanje istog može postati oblik stvaralačke igre u vidu beskrajnih mogućnosti koje život pruža, smatra on. Večno vraćanje istog tako postaje večna igra stvaralačkih mogućnosti, igra kojom svet postaje umetničko delo. Najpotpuniji izraz te igre stvaralačkim ličnim snagama je umetnost. Metafizika kao cilj čovekovog postojanja određuje težnju za istinom kao odrazom sveta onakvog kakav je on nezavisno od čoveka. A nama je, kaže Niče, potrebna umetnost da ne bismo propali od istine. On umetnost vrednuje mnogo više od istine. Kad se krećemo u okviru racionalne istine mi smo u području čiste faktičnosti i fiksirane izvesnosti. A volja za moć, kao afirmacija stvaralačkih ličnih energija, gradi smisao sveta kao igru beskrajno promenljivih oblika života. Zato, nasuprot volje za istinom, Niče zagovara volju za stvaranjem. Na taj način nihilistička deviza „Bog je mrtav“ otvara čoveku beskrajne mogućnosti za ispoljavanje ličnih energija i samoodređivanje. Volja za moć kao težnja za samorealizacijom proističe iz saznanja da stvarnost van čoveka nema nikakvog smisla. Ovo saznanje se preobraća u obećanje radosti za one koji će tom besmislu protistaviti afirmaciju ličnih životnih energija. Sa saznanjem da je bog mrtav čovek je ostao sam sa sobom. U toj samoći on će svojom voljom za moć radosno prkositi opštem besmislu sveta umetničkom igrom, svojim stvaralačkim snagama. Dakle, moralistički stav pokazuje se kao razbijanje normiranih ograničenja i afirmisanje jedinstvenog stvaralačkog života, koji neće biti osnovan na onom nadčulnom, tj. nadživotnom.

Tako su afekti kod Ničea stavljeni iznad intelekta; telo je organon mudriji od sveg uma i duha. Logika života, kao logika tela, razara uverenje intelekta da ljudski razum mora uvek imati pravo. Otuda i logika mišljenja mora biti saobrazna logici umetnika u fiziološkim stanjima koja sačinjavaju njegovu ličnost. Niče preobražava estetiku u organon filozofije. Biti umetnik filozofije znači otići tamo gde priroda pokreće naša čula, znači biti čovek velikih strasti, biti pustinjak po instinktu, biti nihilist. Nihilizam je stoga krajnji logički izvod iz naših velikih vrednosti i ideala jer moramo najpre doživeti nihilizam da bi nam moglo postati jasno kakva je zapravo vrednost svih vrednosti. Razumeti svet znači stati pred njega i doživeti ga životom, intuitivno, instinktivno. Razum treba da razume instinkt, volju za moć, postojanje, život, jer razum i nije ništa drugo do organon volje za moć u večnom vraćanju istog.

            Uvreženu tvrdnju filozofa da mišljenje kao mišljenje traži istinito, da ono „po pravu“ traži istinito, hoće istinito, Niče iznova promišlja. Time što uspostavlja vezu između mišljenja i istine, čime istinu vezuje za volju čistog mislioca, filozofija je izbegla da istinu veže za konkretnu volju koja bi bila njena, za jedan kvalitet volje za moć. Niče prihvata problem na terenu na kom se on postavlja, nije mu namera da dovede u sumnju volju za istinom niti mu je namera da saopšti kako čovek ne voli istinu. Niče zapravo pita šta znači istina kao pojam, koje sile i koja volja karakterišu taj pojam koji se navodno po pravu unapred pretpostavlja? On ne kritikuje lažne pretenzije na istinu, već istinu samu, istinu kao ideal.

            „... još i u Kantovom pojmu ‘inteligibilni karakter stvari‘ zaostalo je nešto od ove sladostrasne asketske rascepljenosti koja voli da okreće um protiv uma: naime
‘inteligibilni karakter‘ kod Kanta znači jednu vrstu svojstva stvari o kojoj intelekt shvata taman toliko da je ona za intelekt potpuno neshvatljiva. (...)

            Pa čuvajmo se onda bolje, draga moja gospodo filozofi, opasnog starog pojmovnog nadmudrivanja koje je izmislio ‘čist, volje i bola lišen vanvremenski subjekt saznanja‘, čuvajmo se zamki takvih protivrečnih pojmova kao što su ‘čisti um‘,‘apsolutna duhovnost‘, ‘saznanje po sebi‘...“[16]

            Niče nije priznavao nikakve činjenice niti verovao u bilo kakav objektivni poredak stvari, kao što nije verovao ni u kakav opšteobavezan sistem vrednosti. Po njemu, ništa nije „dato“ da bi se naprosto moglo upotrebiti kao materiajal saznanja ili delanja, već sve tek nastaje kroz saznanje i delanje. Nasuprot pozitivističkoj predubeđenju da samo činejnice postoje, on tvrdi upravo suprotno – činjenica nema, postoje samo tumačenja. [17]

Znanje se suprotstavlja životu zato što izražava jedan život koji protivreči životu, jedan reaktivni život koji upravo u znanju nalazi sredstvo da očuva svoj tip i osigura njegovu pobedu. Na taj način znanje daje životu zakone koji ga odvajaju od onoga što on može, koji ga pošteđuju delanja i zabranjuju mu da dela, drže ga u tesnim okvirima naučno proverljivih reakcija. Međutim, to znanje koje meri, ograničava i oblikuje život, i samo je u celini napravljeno po modelu jednog reaktivnog života odnosno u njegovim granicama. 

            Niče ne samo da optužuje čitavu dotadašnju filozofiju da krivotvori stvarnost, nego ni svoju iz toga ne izuzima. Iako napušta teren diskurzivnog mišljenja (kod njega nema nikavog čvrsto kategorijalnog okvira i njegova filozofija ne priznaje nikakve opštevažeće istine), nije se pozivao na nekakav mistično-intivni doživljaj stvarnosti već na istinu svojih uviđanja, dok je kritiku zasnovao na tom istom mišljenju koje kritikuje,  te na kraju sumnja i u mogućnost svog kritičkog poduhvata, kao da je uvideo da se ne može nikud izvan metafizike. Iako u toj kritici delimično uspeva, ne uspeva da dâ nikakav pozitivn „program“, ne daje konačan odgovor ni na jedno od brojnih pitanja koja je pokrenuo, nego ostaje na nivou kritike same, što predstavlja jednu od glavnih zamerki njegovoj filozofiji.

Niče želi da se vrati čoveku, kao njegova svojina i njegova tvorevina, sva lepota i uzvišenost koje smo „pozajmili stvarnom i zamišljenom svetu“. To je osnovno stanovište njegovog aktivnog nihilizma. Natčovek je onaj koji prevazilazi postojeći tip čoveka, čoveka kojeg su krotile autoritarne vrednosti. Natčoveka karakteriše pre svega nesvodivost njegove ličnosti na tip, na vrstu. Njega karakteriše jedinstvo razuma i životnih strasti, životna radost, dionizijska vedrina udružena sa apolonijskom mudrošću, sa merom. Natčovek je novi tip slobodnih pojedinaca. To je čovek sposoban da odbaci postojeći moral, religiju, državu – i sam stvori vrednosti vlastitog postojanja.

Čovek pripada zemlji, naglašava Niče. Zato njegov Zaratustra tako sudbinski i patetično zaziva ljude, preklinje ih da ostanu verni zemlji, da ne veruju onima koji govore o nadzemaljskim nadama. Na mestu hrišćanskog sveca Niče želi da vidi ono što on naziva plemenitim čovekom, ali nikako nekog univerzalnog tipa, nego vladajućeg aristokratu. Plemeniti čovek biće poput ratnika, sposoban za svirepost te će priznati dužnosti samo prema sebi ravnima. Plemeniti čovek u suštini je oličenje volje za moć.

Putanja Ničeovog filozofskog, iako nedovršenog programa, ne sastoji se samo u rušenju tih starih vrednosti, već i u stvaranju novih. Novu vrednost opstanka i prevrednovanja vrednosti pronašao je u natčoveku. Njegovo bitno obeležje sastoji se u izricanju „Da!“ volji za moć, „Da!“ životu. Natčovek je čovek smele svesti – sposoban da hrabro sagleda tragičnu neizvesnost života. „Razbijanje starih ploča“ je, po Ničeu, oblik tragične svireposti. Natčovek je stradalnik u večno obnovljenom sukobu sa masovnim, prosečnim. Večito se, po njemu, obnavlja sukob natčoveka i gomile. Ničeov natčovek hoće da razbije stare vrednosti. Ali to može da učini samo umetnik-silnik, filozof-tiranin, sam, bežeći od „sajamskih muva“ u samotnost svoju, kao Zaratustra. Natčovek – čovek koji treba da nasledi sadašnjeg slabog čoveka, zatrovanog postojećim sistemima vrednosti – ne traži sebi ideal već spoznaje sebe samog. Stoga je potrebno stvoriti novu kulturu u kojoj boga nema.

Ali, ako je nihilizam, po Ničeu, proistekao iz duhovne istorije Evrope kao posledica razočaranja u tu istoriju, kao logički nužan završetak svih naših ideala i vrednosti, iz uviđanja da je hrišćanstvo nihilistički pokret, ako je bog mrtav i ako nema apsolutnih vrednosti, onda to ne znači da nema ničeg vrednog. To samo znači da ima drugih vrednosti. Ničeov pozitivni nihilizam teži upravo tome – stvaranju novih „tablica“ vrednosti i javlja se kao potreba totalnog preocenjivanja, „prevrednovanja“ vrednosti. Izbeći opšteobavezujuće principe metafizičkog sveta vrednosti nije puko utapanje u destrukciju, nihilizam, anarhiju. Rušenje starih vrednosti samo je priprema terena za stvaranje novih. One su u životu samom i odatle ih treba crpsti. A već prekid sa tradicijom predstavlja, po Ničeu, upućivanje na te nove vrednosti.

„Otmena vrsta ljudi oseća da ona treba da određuje vrednost, njoj nije potrebno da joj neko odobrava, ona presuđuje ‘što je štetno meni, to je štetno po sebi‘, ona zna da je ona ono što stvarima uopšte tek pridaje vrednost, ona je tvorac vrednosti. Sve što na sebi poznaje, ona poštuje: takav moral je samoveličanje. U prvom planu se nalazi osećanje punoće, moći koja hoće da se preliva, sreća visoke napetosti, svest o bogatstvu koje bi da se poklanja i daje – i otmen čovek pomaže nesrećnom, ali ne, ili gotovo ne, iz sažaljenja, nego više iz jednog poriva koji rađa obilje moći.“[18]

Cilj čovečanstva je veliki čovek koji stoji za sebe. Izvan njega čovečanstvo ne postoji. On je opravdanje čovečanstva, njegovo ispunjenje. A čovečanstvo nije ništa do “prepreka” velikom čoveku. Taj novi čovek, natčovek, nije transcedentan, onostran, on  već jeste – očišćen od moralne uprljanosti. Niče hoće “život večni” ovaj i ovde – u svòj njegovog neposrednosti, jednostavnosti, jedinstvenosti, celosti – život oslobođen starih ideala i sveg “treba” što je na bilo koji način od njega stvarao vakuum. On ustaje protiv ništenja života zagovarajući njegovu afirmaciju.

Kod Ničea zapravo nije reč o oslobođenju „od“ života, već o oslobođenju sâmog života, njegovih sputanih sila i životnih nagona. Niče primećuje da postoji privrženost filozofa asketskom idealu, mržnja filozofa prema čulnosti, te uzima primer Šopenhauera. Dok je Šopenhauer u zadovoljstvu i bolu gledao kriterijum vrednosti života, Niče ustaje protiv tog kriterijuma. Oslobođenje kod njega nije oslobođenje od greha, bola i haosa iskupljenjem u hrišćansim okvirima poimanja ili gašenjem volje za životom u duhu Šopenhauera, nego oslobođenje svesti od grešnosti i konačni povratak u bezgrešnost prirode.[19] Vrednost je sada odrađena merom moći, volje, iskonske radosti postojanja; a ne merom ograničenja, bezvoljnosti i oslobođenja od htenja. Život, kao jedna od ključnih tema njegove filozofije, ne poima se samo u teorijskom i empirijskom smislu, već i simbolički (u vidu personifikacije starogrčkog božanstva), a volja za životom pokazuje se kao volja za moć. Život ospoljen u snazi, razvoju, rastu reprezenuje dobro po sebi i nije ga potrebno štititi uvođenjem etičkih kategorija i pravila u vidu imerativa. Stoga etiku zamenjuje antropologija natčoveka (natčoveku nije potreban moral jer on sam sebi postavlja životna pravila i vrednosne tablice), a biću (Sein) pridaje jedno novo ontološko iskustvo tako što ga određuje kao život. Niče do te mere zagovara takav vid života, da je postao ideolog života (život je dobro po sebi, najviša vrednost) i to je još jedan od priogovora njegovoj filozofiji.

Niče smatra da je pronašao potpuno novi, „pravi“ moral, moral imoralista koji je adekvatan biti čoveka. Zaratustra objavljuje ljudima vest dolaska natčoveka, ali je jedini uslov da ljudi, uprkos ponavljanju, hoće da izaberu i potvrde život. Natčovek hoće čoveka da vrati pravom čoveku, iz onostranosti u stvarnost, volju za moć i svoju vlastitu veličinu kako bi čovek tek tada postao čovekom. Zalaže se za podređivanje sveg odgoja i obrazovanja životu. Život je nadređen svemu: i obrazovanju, i religiji i filozofiji uopšte, pa se stoga „moramo osloboditi i od morala kako bismo mogli moralno živeti“. Život tako postaje temeljno polazište, pa i sam imoralizam postaje smislen. Volja za životom kriterijum je etičnosti i njen vrhovni pojam. No volja za životom ujedno je u svom prirodnom stanju volja za moć.

           Moral je dakle taj koji, zaključuje Niče, smeta čoveku da oslobodi individualitet i da kao samosvojna ličnost egzistira. Čovek je jedinka, veli Niče, a ne biće kolektiva. Slobodan, ne potčinjen.

            „Mi smo videli dve ‘volje za moć‘ kako se bore (u ovom specijalnom slučaju mi smo imali kao načelo: da se složimo sa onom koja je dosad podlegla, i da ne damo za pravo onoj koja je dosada): mi smo pokazali da je ‘istinski svet‘ ‘izlagani svet‘, a moral da je jedan oblik nemorala. Mi ne kažemo: ‘jači nema prava‘.

            Mi smo shvatili šta je dosad određivalo najvišu vrednost i zašto je to postalo gospodar nad protivničkim ocenama vrednosti: bilo je brojno jače.

            Očistimo sada protivničke ocene od zaraze i polutanstva, od degeneracije, kako su nam svima poznate.

            ‘Vaspostavljanje prirode, slobodne od moralne kiseline. ‘“[20], uzvikuje Niče.

***

Iako kritika pogađa suštinske momente istorijskog lika morala, pitanje je koliko se i sam termin imoralizam, kao i ono na šta se odnosi, može opravdati jer ne pogađa celokupan moralni fenomen, nego običaje i socijalne konvencije. Njegova kritika moralnosti Zapada odnosi se na običajnu, a ne na moralnu kulturu u značenju koje je utemeljila filozofska tradicija, što je posledica gorepomenutih mešanja pojmova ethos i eethos, odnosno die Sitte i die Moral. Uz to, imoralizam, koliko god Niče tome težio, nije i ne može biti s onu stranu morala; nije, kako je on to mislio, „s onu stranu dobra i zla“, već ostaje (samo s negativnim predznacima) unutar moralnih koordinata, jer svi negativni sudovi o moralitetu, bez obzira koliko radikalni bili, mogući su jedino s moralne pretpostavke, samo onda ako postoje i neke druge pozitivne vrednosti.“[21] To su samo nekiki od  paradoksa njegove kritike morala. Kritika morala može da postavi imoralizam jedino kao moralističko-amoralistički moralizam. Premda je za Ničea moralna filozofija „maštarija koja se bavi maštarijama“ i premda svi moralni sudovi „idu mimo moraliteta“, pa  i „nas same čine irealnim“, to ipak, kad zbog morala pobijamo moral, moramo uvek pronaći nove „prave“ moralne vrednosti. Niče zapravo i nije mogao izbeći to da se u njegovo ime stvore nove tablice vrednosti koje će omogućavati novu laž, nove hipokrizije, novo moralisanje u ime visokih, večnih zadataka i „moralnih“ obaveza. On je čak u određenoj meri na etičkom planu zapravo i poslužio imperijalnoj, osvajačkoj Nemačkoj, bez obzira na celokupnu svoju dijametralno suprotnu upravljenost, bez obzira na njegov prezir, skepsu i snagu, na čitav njegov napor koji znači punu negaciju intelekta i morala.[22]

Zbog svega toga Ničeova nauka mnogo više liči na umetnost nego na nauku kako je doživlajvamo danas, metodička sumnja mnogo više predrasudnom ubeđenju lišenom spekulacije, a kritičko osvešćenje izgleda kao nastavak mnogih neuspelih pokušaja slične dekonstruktivističke prakse. Bez uvida u značaj pitanja o metodi etike i praktičke filozofije, te primene tradicionalnih filozofskih metoda, odnosno zahvaljujući imoralističkoj kritici morala postavljenoj na loše zasnovanom pojmu morala, Niče nije mogao dopreti do suštine moralno-etičkog fenomena.

On nije samo razobličio „metafizičko nasilje nad životom“, nego je u isti mah otvorio i perspektivu novog života s one strane logike i teleologije. Dakle, nije samo ukazao na drugačiju mogućnost tumačenja sveta, nego je zašao u njegove izmene. Jer u svetu viđenom iz dionizijske perspektive (tj. u umetnički izmenjenom svetu) niti se može misliti na stari način, niti se može delati onako kako se nekad delalo. [23] Međutim, iako je njegova, umnogome inovativna filozofija, vođena kritikom morala, pokrenula brojna pitanja koja se tiču modernog čoveka, te inicirala radikalno preispitivanje tradicije, ona Ničeu samom, kao i čitaocima i tumačima njegovih dela, ostaje potpuno hermetična.

LITERATURA:

Aćimović, Mirko: Ničeova estetska logika. To jest - časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja, broj 32, Slučaj Niče. Novi Sad: Savez studenata Filozoskog fakulteta Novi Sad, 1994.

Aćimović, Mirko: Metalogike.  Novi Sad: Filozofski fakultet Novi Sad, 1997.

Bataji, Žorž: Niče i Faust. Časopis za književnost, umetnost i kulturu „Gradac“, br. 152-153. Čačak: Dom kulture Čačak i Umetničko društvo Gradac, 2004.

Blanšo, Moris: Niče i fragmentarno pismo. Časopis za književnost, umetnost i kulturu „Gradac“, br. 152-153. Čačak: Dom kulture Čačak i Umetničko društvo Gradac, 2004.

Daković, Nenad: Postmoderna i Bog, Pojam boga u filozofiji. Novi Sad: Kulturni centar Novog Sada, Katedra za filozofiju Filozofskog fakulteta, 1996.

Delez, Žil: Niče i filozofija. Beograd: Plato, 1999.

Đurić, Mihajlo: Niče i metafiika. Beograd: Službeni glasnik, Pravni fakultet Univerziteta (Sabrani spisi Mihajla Đurića), 2009.

Đurić, Mihajlo: Ničeova pozna zaostavština. Filozofski godišnjak br. 10. Beograd: Prosveta, 1997.

Đurić, Mihajlo: Putevi ka Ničeu. Beograd: Srpska književna zadruga, 1992.

Fink, Eugen: Nietzscheova filozofija. Zagreb: Centar za kulturnu djelatnost, 1981.

Fuko, Mišel: Niče, genealogija, istorija. Časopis za književnost, umetnost i kulturu „Gradac“, br. 152-153. Čačak: Dom kulture Čačak i Umetničko društvo Gradac, 2004.

Grlić, Danko: Friedrich Nietzsche. Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, 1981.

Grlić, Danko: Ko je Niče. Beograd: Vuk Karadžić, 1969.

Hajdeger, Martin: Šumski putevi. Beograd: Plato, 2000.

Hajdeger, Martin: Predavanja i rasprave. Beograd: Plato, 1999.

Hajdeger, Martin: Večni povratak istog i volja za moć. Časopis za književnost, umetnost i kulturu „Gradac“, br. 152-153. Čačak: Dom kulture Čačak i Umetničko društvo Gradac, 2004.          

Niče, Fridrih: Antihrist. Beograd: Grafos, 1980.

Niče, Fridrih: Ecce Homo. Beograd: Grafos, 1988.

Niče, Fridrih: Knjiga o filozofu. Beograd: Moderna1991.

Niče, Fridrih: O koristi i šteti istorije za život. Novi Sad: Svetovi, 2001.

Niče, Fridrih: Rođenje tragedije. Beograd: Dereta, 2001.

Niče, Fridrih: S one strane dobra i zla; Genealogija morala. Beograd: Srpska književna zadruga, 1993.

Niče, Fridrih: Sumrak idola. Beograd: Moderna, 1991.

Niče, Fridrih: Šopenhauer kao vaspitač. Beograd: Grafos, 1987.

Niče, Fridrih: Tako je govorio Zaratustra. Beograd: Dereta, 2003.

Niče, Fridrih: Vesela nauka. Beograd: Grafos, 1984.

Niče, Fridrih: Volja za moć. Beograd: Dereta, 1991.

Niče, Fridrih: Zora. Beograd: Moderna, 1989. 

Kolakovski, Lešek: Užas metafizike. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1992.

Kofman, Sara: Niče i metafora. Časopis za književnost, umetnost i kulturu „Gradac“, br. 152-153. Čačak: Dom kulture Čačak i Umetničko društvo Gradac, 2004.

Löwith, Karl: Od Hegela do Nietzschea. Sarajevo: Veselin Masleša, 1988.

Marković, Vito: Nagovor na filozofiju. Niš: Vuk Karadžić, 1997.

Milić, Novica: Niče – umetnik mišljenja. Časopis za književnost, umetnost i kulturu „Gradac“, br. 152-153. Čačak: Dom kulture Čačak i Umetničko društvo Gradac, 2004.      

Onfre, Mišel: Ateološka rasprava. Beograd: Rad, 2006.

Onfre, Mišel: Moć postojanja. Beograd: Rad, 2007.

Perović, Milenko: Etika. Novi Sad, Grafomedija, 2001.

Perović, Milenko: Praktička filozofija. Novi Sad, Filozofski fakultet, Odsek za filozofiju, 2004.

Perović, Milenko: Eethos i „Blonde Bestie“. Aporetika ničeove kritike morala. Arhe – časopis za filozofiju Novi Sad, godina VIII, broj 15, Ničeova filozofija. Novi Sad: Filozofski fakultet, Odsek za filozofiju, 2011.

Rajković, Marica: Pojmovi morala i herojstva u Ničeovoj filozofiji. Arhe – časopis za filozofiju Novi Sad, godina VIII, broj 15, Ničeova filozofija. Novi Sad: Filozofski fakultet, Odsek za filozofiju, 2011.

Rasel, Bertrand: Istorija zapadne filozofije. Beograd, Narodna knjiga, 1998.

Robinson, Dejv: Niče i postmodernizam. Beograd: Esotheria, 2002.

Smiljanić, Damir: Niče kao ideolog života. Arhe – časopis za filozofiju Novi Sad, godina VIII, broj 15, Ničeova filozofija. Novi Sad: Filozofski fakultet, Odsek za filozofiju, 2011.

Vatimo, Đani: Volja za moć kao umetnost. Časopis za književnost, umetnost i kulturu „Gradac“, br. 152-153. Čačak: Dom kulture Čačak i Umetničko društvo Gradac, 2004.

Velimirović, Nikolaj: Niče i Dostojevski. Beograd: Svjetilnik

Žunjić, Slobodan: Nietzscheova dijalektika sećanja i zaboravljanja. To jest - časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja, broj 32, Slučaj Niče. Novi Sad: Savez studenata Filozoskog fakulteta Novi Sad, 1994.

 

[1] “...aforistički oblik predstavlja teškću: ona je u tome što se taj oblik danas ne smatra dovoljno teškim. Jedan aforizam, valjano sačinjen i izliven, time što je pročitan još nije “odgonetnut”; štaviše, tek kad se on pročita treba početi nejgovo tumačenje, a za to je potrebno umeće tumačenja.“, Fridrih Niče, Genealogija morala, (Srpska književna zadruga, Beograd, 1993), str. 235.

[2] Jaspers kaže da za skoro svaku od Ničeovih tvrdnji postoji bar jedna suprotna, kao i da se čini da je o svemu imao dva mišljenja.    

[3] Kod Sokrata, kojeg kritikuje, etička koncepcija se ne odnosi na ethos, već eethos, kao što kod Kanta i Hegela ono moralno nije sittlich, već moralish. Ničeovo „nadmoralno“, odnosno „izvanmoralno“ odgovara Kantovom „moralnom“, što je još jedna u nizu aporija njegove kritike morala.

[4] Niče kritikuje Kantov pojam kategoričkog imperativa smatrajući da je bilo koji moralni imperativ prisila (za razliku od imperativa prirode koja traži poslušnost) te previđa  to da je volja autonomni princip svakog moralnog delanja.

[5] Iako je na nekim mestima ukazivao na Hegelov “nemački” doprinos mišljenju, prema Hegelu gaji izuzetno odbojan stav („hegelovstvo“ je upotrebljavao u pogrdnom i potcenjivačkom smislu), prozvavši njegovu filozofiju za poslednje utočište platonizna i hrišćanstva.

[6] Fridrih Niče, Volja za moć, (Dereta, Beograd, 1991), str. 191.

[7] Fridrih Niče, Genealogija morala, (Srpska književna zadruga, Beograd, 1993), str. 233.

[8] Fridrih Niče, Volja za moć, (Dereta, Beograd, 1991), str. 159.

[9] Fridrih Niče, Vesela nauka, (Grafos, Beograd, 1984), str. 140-141.

[10] Isto, str. 220.

[11] Fridrih Niče, Volja za moć, (Dereta, Beograd, 1991), str. 421.

[12] Martin Hajdeger, Šumski putevi, (Plato, Beograd, 2000), str. 181.

[13] Eugen Fink, Nietzscheova filozofija, (Centar za kulturnu djelatnost, Zagreb, 1981), str. 149.

[14] Kada je reč o tome, o jezičkoj uslovljensoti mšljenja, nimalo nije bio samostalan i originalan već je svoje stavove preuzimao od drugih: Hamana [Hamann],  Herdera [Herder] i Humbolta [Humboldt].

[15] S obzirom da je dugo važio za kritičara kulture, uzimanje Ničea kao metafizičara, zahvaljujući radovima Bojmlera [Beaumler] i Jaspersa, u Hajdegerovo vreme predstavljalo je novinu. 

[16] Fridrih Niče, Genealogija morala, (Srpska književna zadruga, Beograd, 1993), str. 332.

[17] Mihajlo Đurić, Niče i metafizika, Niče i metafiika (Službeni glasnik, Beograd, 2009), str. 290.

[18] Fridrih Niče,  S one strane dobra i zla, (Srpska književna zadruga, Beograd, 1993), str. 192.

[19] Šopenhauerov pesimizam žigoše kao najcrnje, najsumornije i najnegativnije od svih mogućih shvatanja sveta i života i ukazuje na njegovo budističko poreklo.

[20] Fridrih Niče, Volja za moć, (Dereta, Beograd, 1991), str. 261.

[21] Danko Grlić, Friedrich Nietzsche, (Sveučilišna naklada Liber, Zagreb, 1981), str. 67.

[22] Tome doprinosi i neodređenost, nedoslednost i dvosmislenost Ničeovog misaonog stila zbog čega je njegova filozofija podložna raznim mistifakicijama, pogrešnim tumačenjima i zloupotrebama. Kritičar idolopoklonstva, sam je postao idolom, a njenogov nauk potpomogao je propagiranje fašističkih ideja.

[23] Mihajlo Đurić, Niče i metafizika, Niče i metafiika, (Službeni glasnik, Beograd, 2009), str. 295.

 

Ukoliko su vašem časopisu ili veb-sajtu potrebni novinarski ili stručni tekstovi iz oblasti kojima se bavim, slobodno mi se javite putem formulara moji se nalazi OVDE.

Sa kojim sam sve medijima sarađivala možete pogledati OVDE.

Dobrodošli na moj sajt!

Ovde ćete naći tekstove o bioetici, estetici, ekofilozofiji, aktivizmu za prava i zaštitu životinja, zatim alatke za zdraviji i spokojniji stil života, kao što su joga i veganstvo, ali i upotrebne i ukrasne predmete koje izrađujem, a koji su deo radionice AHIMSA YOGA & ART.
Nadam se da ćete ovde pronaći mnogo više od toga, pre svega motivaciju za svoje aktivnosti i lični razvoj. 
  1. Namaste, Maja

Korpa

Korpa je prazna
Korpa je prazna
http://maja-vuckovic.com/inner.php/shop/

e-Obaveštenja

Registruj se sad!
Odjava

Ako želite da se odjavite sa liste, upišite kod za odjavu koji ste dobili kad ste kliknili na odjavu.

http://maja-vuckovic.com/inner.php/ajax
Molimo sačekajte ...
Nevažeća e-mail adresa

Galerija

Citati

Poštovanje osnovnih prava i nevrstističko delovanje bi trebalo da bude naša svakodnevica, ukoliko odista želimo da budemo humani, jer to ne možemo postići rečju ili mislima, već samo delima.

Dalje
http://maja-vuckovic.com/inner.php/ajax
Molimo sačekajte ...

Anketa

Koji način ishrane primenjujete?
Click on an option to vote.