Buka i svest

Današnji čovek je oguglao na buku koju neprestano sam(o) proizvodi. Više se ne osvrće na gužvu u saobraćaju i sirene, na muziku do te mere pojačanu da mu onemogućava komunikaciju sa drugima, šteti sluhu i povećava krvni pritisak, na bilo koji neželjeni zvuk pa čak ni na stravične zvuke pirotehnike, detonacije i pucnje. Štaviše, i sam te sve izvore buke svakodnevno stvara i pokušavaj da u tome svemu uživa, zanemarujući prirodan telesni odgovor na dominantnu aktivnost simpatičkog nervnog sistema poznatu pod nazivom „reaguj ili beži“, odnosno „bori se ili beži“, a koja se u takvim situacijama indukuje. Usled takvih, nepotrebno stresnih nadražaja u organizmu dolazi do niza fizioloških, imunoloških, metaboličkih, hormonskih i biohemijskih promena koje slabe otpornost i ljudskih i ne-ljudski životinja na uzročnike infektivnih bolesti.

Zvucima jakog inteziteta ne može se prilagoditi nijedno živo biće, a iznenadan prasak sva osetljiva bića doživljavaju kao opasnost.  Ako posmatramo većinu ljudi, uočićemo da je uoči slavlja, pogotovo proslave Nove godine i Božića, kada je tome svemu najviše izložen, čovek posebno neosetan na potsticaje koje dobija spolja, što zbog navike koju je stekao vremenom i racionalizacije (razume izvor buke i može da je objasni), što zbog korišćenja alkoha i drugih psihoaktivnih supstanci koje menjaju moždane funkcije, a što rezultira promenom percepcije, raspoloženja, svesti i ponašanja.

Ulične životinje, mahom psi i mačke kojih tamo najviše ima, itekako reaguju na pucnje i buku i u vreme slavlja traže sklonište kako bi je izbegli, dakle reaguju u skadu s prirodom. To bi verovatno činio i čovek da nema saznanje da su to „samo petarde“, „samo vatromet“ ili „samo pucnji pištolja“, odnosno uverenje da je koliko-toliko bezbedan, bar što se tiče telesnog očuvanja, i to donekle. Stanje svesti koje time zadobija, i koje se odlikuje izmenjenom percepcijom stvarnosti i poremećajem prioriteta, njemu je sekundarno ili zanemarljivo, a upravo tu leži najveći problem oglušenja o spoljašnjost. Svakodnevnim zatomljavanjem svoje prirode on zatomljuje ne samo telesne i mentalne potrebe već i svoju svest koju tim aktima sužava i ograničava.

Stoga ne treba da čudi što su ljudi u današnje vreme letargični, apatični i lenji, u isto vreme nesaosećajni i nespremni da urade bilo kakvu promenu, da li realnosti u kojoj participiraju ili onu sopstvenog karaktera, navika i uverenja. Tu svoju neimpulsivnost neretko pripisuju „stanju stvari“, odnosno uverenju da je i ostalima tako i da se ništa ne može promeniti jer je, navodno, oduvek tako bilo i biće, ili je to prosto stvar tradicije – da li po pitanju ishrane, loših navika ili političke i ekonomske ili bilo koje druge situacije koja mu ne odgovara. Sa druge strane, pogledajte one koji su se odvažili da učine iskorak, koji neprestano transformišu i sebe i sistem u kojem se nalaze, to su obično oni koji su svesni kako onoga u sebi tako i onoga oko njih, i koji to sve neprestano preispituju. Oni su osvešćeni i pre svega reaguju. Od njih nećete  čuti da „to tako treba“ ili ćete retko videti da u ovome svemu učestvuju, a pogotovo da to sami stvaraju. Naprotiv, oni se izopštavaju iz takvog okruženja, iz buke, gužve, zagađenja, nasilja, ubijanja i svega što šteti životnoj sredini; oni teže prirodnom i progresivnom životu – onakvoj stvarnosti o kojoj mnogi samo pričaju, istinski humanoj i naprednoj – iznova podupirući svoje teorije delima.  

Autor: Maja Vučković

Sledeći članak

Specizam i jezik