Joga u japi svetu

Danas je još uvek sramotno izneti na videlo neke svoje veštine i kompetentnosti, naročito u poslovnom svetu. Joga, daleko starija i sveobuhvatnija od svih današnjih nauka, religionosti i učenja, a koja je, kako i savremeni stručnjaci pokazuju, jedna od vodećih veština ka dostizanju vitalnosti, psihofizičkog zdravlja, samoizlečenja i usavršavanja, ne samo da se ne uvažava u dovoljnoj meri, već se umnogome i nipodaštava.

Ako recimo konkurišete za neki posao, koje god struke, i pomenete svoje poznavanje joge na razgovoru sa poslodavcima ili to izložite u svojoj biografiji, smatraće vas čudakom i neozbiljnim konkurentom, čak nepodesnim članom društva, iako su vam je za dostizanje nivoa tog znanja i stepena umeća bile potrebne godine ili možda decenije svakodnevnih izučavanja i praktikolavnja. Čak i ako ste profesor filozofije pa konkurišete za to radno mesto, ovdašnji zaposleni u školama i na fakultetima neće za to imati razumevanja, niti to pojmiti kao proširenje profesionalnog znanja, iako su sve te vaše kolege tokom studija i same morale da izučavaju indijsku filozofiju.

Stanje nije ništa bolje ni sa ostalim, takozvanim alternativnim disciplinama, gde za nešto sa čim bi trebalo da budete ponosni – jer ste u tu oblast upućeni i u njoj relativno uspešni, zapravo će vas osuđivati i etiketirati, diskriminisati i stigmatizovati. Gotovo da treba svojih umešnosti da se stidite. Jednom prilikom mi je uvažena profesorka na interjuu sugerisala da iz svog CV-ja izbrišem da se (u to vreme) iz hobija bavim jogom. Izgleda da je poželjno to od javnosti, naročito univerzitetske i korporativne, skrivati.

Autor: Maja Vučković

Sledeći članak

Budućnost filozofije