Prava životinja i abolicionizam

Teškoće prilikom definisanja prava životinja postoje zbog toga što je uvreženo gledište po kojem samo racionalna bića imaju moralni status. Da je tako, onda ni bebe, osobe ometene u razvoju, kao ni one koje zbog bolesti ili neke druge životnje situacije imaju umanjen stepen umnog mišljenja i zaključivanja (npr. u komi ili pod anestezijom), ne bi trebalo da ga imaju, što nije slučaj[1]. Ipak, zbog takvog uverenja mnogi borci za prava životinja izbegavaju tu formulaciju (prava životinja) i koriste pojam “jednako razmatranje moralnih interesa“ – princip po kojem bi trebalo dati jednak značaj vrednovanju moralne dobrobiti svakog pojedinca (životinja, kao i ljudi).  Međutim, ovaj termin nije dovoljno precizan i njime se ne može označiti isto što i prava životinja niti borba za oslobođenje životinja. Pored toga, on već je dobrim delom uvršten u pojam zaštite, a upravo se od toga borci za prava životinja ograđuju. Zašto? Ako tvrdimo da životinje i ljudi imaju ista moralna prava koja zabranjuju povređivanje, to znači da ne možemo, recimo, eksperimetisati na njima oboma. Međutim, ako smatramo da su interesi životinja i ljudi moralno jednaki u vezi sa eksperimentisanjem, to znači da možemo podjednako eksperimentisati i na ljudima i na životinjama, odnosno da, ako nismo spremni da eksperimentišemo na jednom, onda ne možemo da eksperimentišemo ni na drugom biću.

Zahtevanjem prava životinja zahteva se zakonska odredba kojom se traži ukidanje postupanja prema životinjama kao prema robi, odnosno kojom se životinjama priznaje pravna sposobnost sadržana u prirodnom pravu (lex naturalis), dakle pravo na život i slobodu koja su osnovna životna prava.[2] Prvi i temeljni korak ka tome jeste zakon koji ukida pravo čoveku na ograničavanje volje drugim, ne-ljudskim životinjama (jednog pravnog subjekta na ograničavanje volje drugom pravnom subjektu).

Dakle, aktivist za prava životinja je abolicionist i jedino takav može se s punim pravom nazvati. On ne traži promene unutar postojećeg sistema u kojem se životinje tretiraju kao vlasništvo i ne zahteva sitne promene, poput zaštitara – veće kaveze, takozvano humano ubijanje, zarobljavanje životinja smeštanjem u prihvatilišta-azile, iskorišćavanje životinja za hranu i odevanje sakriveno iza organske/prirodne/slobodnog-dometa farme – zahvaljujući kojima se patnja životinja, njihova produkcija i masovno ubijanje zapravo povećavaju. Borba za prava ne isključuje zaštitu životinaja. Naprotiv, ona je neminovno uključuje, što nije obrnut slučaj – zaštita životinja ne uključuje njihova prava.

Isečak iz knjige "Dah empatije: Filozofija životinjskih prava"

Autor: Maja Vučković

Prethodni članak

Specizam i jezik

Sledeći članak

Ubistvo pod velom umetnosti