Specizam i jezik

„Kad god vidite pticu u kavezu, ribu u posudi ili ne-ljudskog sisara na lancu, gledate specizam. Ako verujete da pčela ili žaba imaju manje prava na život i slobodu nego šimpanza ili čovek, ili smatrate da su ljudi superiorni drugim životinjama, potpisujete specizam. Ako posećujete vodene zatvore i zoološke vrtove, idete u cirkuse gde se izvode „tačke sa životinjama“, nosite ne-ljudsku kožu ili dlaku ili jedete meso, jaja ili proizvode od kravljeg mlijeka, vi praktikujete specizam. Zagovarate li „humanije“ klanje pilića ili manje okrutno zarobljavanje svinja, vi održavate specizam.“ 

Džon Danejer

Iako je relativno star (postoji skoro pedeset godina), pojam specizam (eng. species) odnosno vrstizam nije usvojen jer je široj javnosti još uvek prilično nepoznat. Poput većine drugih terminološko-pojmovnih „izama“ i specizam upućuje na izvesnu negativnu doslednost. Kao što seksizam diskriminiše žene u odnosu na muškarce u njihovim pravima ili vrednosti samo na osnovu roda, a rasizam to isto čini prema ostalim rasama u odnosu na vlastitu, specizam predstavlja isti takav propust, ali u odnosu na vrstu. On nastaje kada se vlastite, pristrane vrsne preferencije izdignu na ideološku ravan, odnosno ravan načela. Iako svako ima pravo na stav da ne voli ovu ili onu vrstu životinja (ili pojedine individue te vrste), a obožava neke druge, pretvaranje tog vlastitog pristranog stava u generalizaciju kojom se nekim ili svim vrstama životinja, uključujući i ljudsku, pridaju vrednija svojstva i samim tim posebna prava i položaj u odnosu na ostale, predstavlja čin negativne diskriminacije – specizma, odnosno vrstizma.

Specizam je propust da se, s obzirom na pripadnost vrsti ili karakteristike tipične za neku vrstu, bilo kojem svesnom biću prida jednak obzir i poštovanje. Drugim riječima, specizam je diskriminacija na osnovu vrste. Termin je skovao britanski psiholog Ričard Rajder (Richard D. Ryder) 1970. godine kako bi ukazao na oštru moralnu razliku koju specisti povlače između ljudi i svih ostalih životinja. On je istakao kako pripadnost vrsti nije valjan kriterijum za diskriminaciju. Poput rase ili pola, vrsta označava fizičke i druge razlike, ali ne poništava glavnu sličnost koju dele sva svesna bića – sposobnost osećanja bola.

Knjigom „Oslobođenje životinja“, iz 1975. godine, filozof Piter Singer (Peter Singer) je privukao konceptu specizma više pažnje. On je definisao specizam kao predrasudu ili pristrasni stav prema interesima članova vlastite vrste, a protiv interesa članova drugih vrsta.[1]  U tekstu iz 2003. godine Singer definiše specizam još uže nego u svojoj čuvenoj knjizi navodeći da je to ideja po kojoj je opravdano biti skloniji nekim bićima samo na osnovu toga što su članovi vrste homo sapiens.[2] Poput Singera, filozof Tom Regan definiše specizam kao davanje privilegoranog moralnog statusa svim ljudima i nikome od ne-ljudi.[3] Regan redefiniše specizam kao pridavanje veće težine interesima ljudskih bića samo stoga što su ljudi.[4] Italijanska filozofkinja Paola Kavalieri (Paola Cavalieri) kaže da specizam zapravo može biti upotrijebljen da opiše bilo koji oblik diskriminacije na osnovu vrste.[5] Ona takođe prihvata standardnu Singer-Reganovu definiciju specizma, smatrajući da je moralna crta koja je povučena između ljudi i svih ostalih životinja tako oštra da se specizam počeo smatrati praktično zamenjivim s pojmom ljudskog šovinizma.[6]

Američki sociolog Dejvid Nibert (David Nibert) opisao je specizam kao ideologiju stvorenu i proširenu kako bi se legitimizovalo ubijanje i iskorišćavanje drugih životinja.[7] Njegova definicija uključuje uzrok i posledicu. Prema tom gledištu, najpre je nastupilo ljudsko ugnjetavanje ne-ljudi, a potom su usledile predrasude. Američka spisateljica Džoan Danajer (Joan Dunayer) u svojoj knjizi „Specizam“, koja je postala „biblija za prava životinja“, primećuje da bi se moglo tvrditi i suprotno, da se ugnjetavanje nije moglo pojaviti bez nekog osećaja ovlašćenosti, odnosno nekog osećaja da je moralno prihvatljivo iskorišćavati druge životinje (osim kada ljudi reaguju refleksivno). Stoga, zaključuje, nije moguće utvrditi šta je bilo pre: ugnjetavanje ili njegovo psihološko opravdanje, specistički postupci ili specistički stavovi.[8] I pored toga, slaže se s tim da Nibert iznosi važnu činjenicu: da su specistički stavovi i praksa neraspletivo povezani, te da oni neprekidno hrane jedni druge.

Specizam, naglašava Danajerova, povlači za sobom i aroganciju i nepravdu: ljudsko samoljublje i pridruženu sklonost zlostavljanju ne-ljudi. Specisti odnosno vrstisti obezvređuju interese ne-ljudi stoga što obezvrjeđuju ne-ljude, koje smatraju inferiornim, manje zaslužnim obzira. Dakle, pretpostavka ljudske superiornosti je u srži specizma. Ukratko, specizam je i stav i oblik ugnjetavanja. Gledajući na ljude kao na superiorne drugim životinjama, specisti daju veću težinu ljudskim interesima nego jednako vitalnim ili vitalnijim interesima ne-ljudi. Specistički je isključiti bilo koje ne-ljudsko biće iz potpune i jednakog moralnog obzirna iz bilo kog razloga.[9]

Položaj u kojem se u većini društava današnjice nalaze ne-ljudske životinje izraz je upravo takvog, specističkog stava po kojem su ljudi superiorna vrsta kojoj pripada povlašćeni status u odnosu na sve ostale životinjske vrste i, u skladu s tim, praksa da se na sve ne-ljude gleda samo iz ugla njihove iskoristivosti za ljudske svrhe – oni su savremeno roblje ljudskog društva. Sve ono što se ne sme raditi ljudima, dopušteno je raditi ne-ljudskim životinjama. Ovakav stav i praksu prate i podupiru zakoni i propisi koji samo naizgled, formalno i u naslovu, iskazuju nameru štititi ne-ljude od ljudskog zlostavljanja, a takođe i naš jezik i upotreba svakodnevne terminologije koja je najvećim delom specistička.[10]

Milan Paunović u svojoj knjizi „Prava životinja: savremeni međunarodni standardi“, kaže da današnji čovek, koji se smatra civilizovanim bićem, s  ne-ljudskim bićem postupa isto onako bezobzirno kao i u doba divljaštva prema ljudima iz drugih hordi ili plemena, i još gore „jer je sada na sceni navodno osobito ineligentna i humana ljudska vrsta koja, na žalost, zbog te inteligencije i nučnog napretka, zarobljava, iskorišćava, omalovažava, muči i, na kraju, uništava ne samo jedinke i skupine živoh bića, nego i čitave vrste bića i njihovih biotopa.“ [11] Na osnovu toga, Paunović zaključuje da je specizam „jedan od oblika rata čoveka s prirodom, kojim se temeljno razaraju sastav i funkcije prirodnog sveta.“[12]

Nasuprot tome, nespecistički bi stav i praksa podrazumevali davanje svih onih temeljnih i primenljivih prava ne-ljudskim životinjama koja ljudi zahtevaju za sebe same, ali i iskazivanje tih prava putem usmene i pisane reči. Među njima su pre svega prava na život i slobodu, ali i sve ono što ne-ljudi imaju, a ljudi iskorišćavaju (mleko, jaja, med, perje, dlaka itd.) jer je to njihovo vlasništvo i moralo bi postati neotuđivo (baš kao i u slučaju vlasništva ljudskih životinja). Isto to važi i za životinjska staništa.

Prema rečima hrvatskog etnologa i istoričara Zorana Čiče (Zoran Čiča), kao i svaki „izam“ koji iskazuje zadrtost, i specizam proizlazi iz skučenog, neintegralnog pogleda na svet te kao takav ne uviđa suptilne veze „fine tapiserije života i prirode“. Specizam stoga stvara praksu koja naposletku ugrožava i samu opstojanost ljudske vrste te uravnotežene okoline. „Odustanak od specističkog svjetonazora ne predstavlja tek čin benevolentnog iskazivanja skrbi prema ne-ljudskim životinjama, već ukazuje na moralnu zrelost stava koji spoznaje neprocjenjivu važnost cjelovitog pristupa življenju i preuzima vlastitu odgovornost za dobrobit trenutno zasužnjenih ne-ljudi, za sebe i vlastito zdravlje, boljitak društva u kojemu živimo te za planetarni eko-sustav koji dijelimo sa svim ostalim vrstama na Zemlji.“[13]

Specistički jezik je jezik dualteta, postavljanja razlika, granica i nejednakosti. „Laboratorijske životinje“ (životinje koje se koriste za eksperimente), „radne životinje“ (životinje iskorišćavane za rad), „kućni ljubimci“ (životinje koje se drže u stambenim prostorima), „farmske životinje“ (životinje koje se uzgajaju da bi im se uzelo meso, koža/krzno, mleko, potomci itd.), „cirkuske životinje“ (životinje zarobljenje radi ljudske zabave), „medne pčele“ (pčele koje proizvode med) samo su  neki od primera specističke terminologije kojom se životinje depersonalizuju i klasifikuju zavisno od korisnosti. U svim jezicima postoje ovakve konstrukcije koje stereotipuju pojmove. Često se žena koja se ne ceni naziva navodno  pogrdnim imenima, odnosno imenima ženki određene životinjske vrste kao što su krava, koza, ćurka i slično. Tu si i epiteti: smotan kao slon, povodljiv kao ovca ili prljav kao svinja. Basne takođe podržavaju stereotipsko poimanje životinja (lukav kao lisica, mudar kao sova...) čime se potvrđuje antropocentrizam i u jeziku.

Ovdašnji etičar Milenko Perović (Milenko A. Perović) u svom „Uvodu u bioetiku“ skreće pažnju na svojevrsni „lakrdijaški antropomorfizam“ antičkih i srednjovekovnih basni, koji je omogućio najrazličitije simbolizacije. Ono životinjsko moglo je poslužiti kao simbolizacija zla, nevinosti ili božanskog. U tom pogledu, predstave ljudi o životinjama su samo delom proisticale iz empirijskih znanja o njima, a većim delom iz basni.[14] Dok su u drugim kulturama pojedine životinje smatrane bogovima, u hrišćanskoj srednjevjekovnoj kulturi na predstavama o njima građeni su elementi demonologije, koji su izražavali ambivalenciju dobra i zla, pa je takva simbolika životinja dugo održavna u psovkama i kletvama.[15]

Druga forma antropocentrizma je distanciranje od životinja koja jezikom oslikava podvojenost ljudskog i ne-ljudskog sveta, a koja se izražava na sledeći način: ljudi umiru, a životinje uginu, majke rađaju, a ženke imaju okot, ljudske osobe, a životinjska grla i tome slično. Eufemizam je ono čime se u jeziku služimo kako bismo sakrili i/ili ulepšali istinu: „uspavane životinje“ odnose se na usmrćene, odnosno eutanazirane životinje, dok se specističkim terminom „davanja“ mesa, mleka, jaja, krzna, kože i sličnog, označava produkcija životinjskih proizvoda. Na srpskohrvatskom govornom području termin kočarenje skriva masovno ubijanje morskih životinja.

Životinje nisu po rođenju kućni ljubimci, laboratorijske, radne i druge životinje, već ih čovek uzgaja, razmožava i prodaje u te svrhe; one su slobodna bića  koja tek zarobljavanjem od strane čoveka postaju to imenovano. Uzmimo primer tzv. odgovornog vlasništva. Da li bismo za svoje dete, koje podižemo, hranimo, zbrnjavamo i štitimo, kazali da smo njihov vlasnik? Tome bismo se žestoko protivili. Čak nam ne odgovara ni da svog poslodavca tako nazivamo jer ne želimo da se osećamo podređeni. Zašto onda drugo biće smatramo našim vlasništvom? Izražavanje ideja jezikom je itekako važno jer je direktna slika naših predstva, ospoljenje naših ideja, navika i želja. Zato, ukoliko želimo promenu u spoljašnjoj realnosti, moramo je najpre napraviti u unutrašnjoj. Trebalo bi da izmenimo svoju percepciju, a potom i način izražavanja ideja u vidu preciznog saopštavanja jezikom. Tek nakon toga možemo uspostaviti doslednost u svojim akcijama. Jasno izražavanje prvi je i osnovni korak ka valjanoj komunikaciji i poželjnom delovanju koje odatle proističe. Ukoliko je jezik zamagljen i nepodoban, i akcije će biti takve.

U sličnom eufemističko-specističkom pravcu kreće se naša civilizacija i kada su ostale njene tekovine u pitanju, što predstavlja logičan sled istog modela mišljenja. Savremeno društvo više nego bilo koje drugo počiva na iskorišćavanju ne-ljudskih bića te današnja ljudska zajednica prodržava i promoviše specističku terminologiju i jezik superiornog bića gotovo na svim poljima delovanja. U modernom potrošačkom društvu skrivena simbolika vrstističke komunikacije i njene nejasne predstave često se koriste i za ličnu dobit. Zahvaljhujući tome, mnogi uopšte ne slute šta konzumiraju, a kada kasnije spoznaju istinu, zbog šoka i neverice teško je prihvataju i najčešće odbijaju da poveruju.

Jedna od tih činjenica, koja široj javnosti nije prezentovana eksplicitno, ali koju s lakoćom možemo razotkriti, jeste korišćenje karmin boje u razne svrhe, najčešće u prehrambenoj, farmaceutskskoj i kozmetičkoj industriji (i pored toga što je potvrđeni alergen). Tačnije, to je pigment jarko crvene boje koji se dobija od određenih insekata, njihovim kuvanjem u vodi, a potom tretiranjem alumnijumom. Ponekad se za dobijanje koriste tvari iz belanceta jajeta, ribljeg mehura ili želatina (kuvanjem kože, kostiju, kopita, vezivnog tkiva, organa i creva pripitomljenih životinja; najčešće krava, pilića, konja i svinja) koje potpomažu taj proces. Pokušate li da potražite nešto više o tim insektima, pri opisu njihovih karakteristika još jednom će prevagnuti ljudski ugao gledanja, iskoristivost i jednostranost. Tako je recimo Polish cochineal opisan kao insekt koji se nekada koristio za proizvodnju crvene boje, kolokvijalno poznate kao „krv svetog Jovana“, dok je Cochineal predstavljen kao insekt od kojeg potiče tamno crvena karmin boja. Osim u mnogim kozmetičkim proizvodima - senkama za oči, olovkama i ruževima za usne (otuda njegovo imenovanje karminom jer ga gotovo svaki sadrži), najčešće se koristi u proizvodnji hrane - sokovima, sladoledu, jogurtu, slatkišima itd., neretko skriven iza oznaka kao što su C.I. 75470 ili E120.

Mnoštvo ovih kodova, kao i slične vrste etiketiranja, samo zamagljuju znanje o onome što se zaista kupuje i konzumira, skidajući teret krivice s kupaca i ostavljajući nedoslednim i zbunjenim čak i one koji su zainteresovani da to saznaju. 

Još jedan od takvih bizarnih iskorišćavanja živih bića je šelak. To je životinjski produkt koji se dobija iz smole koju luči ženka Kerria lacca, insekata koji nastanjuju šume jugoistočne Azije, a koji su iz iste porodice kao i cochineal. Prilikom obrade dobija formu malih svetlo braon ili narandžastih pahuljica koje se kasnije mešaju sa ostalim supstancama za dobijanje različitih paleta boja. Šelak se koristi za širok spektar proizvoda, od brusnih ploča, elekro izolacije do kožnih zavoja. Može se naći u vinu, lepkovima, pečatnom vosku i stomatološkim protezama. Pre dolaska vinila koristio se za pravljenje gramofonskih zapisa, takozvani Šelak 78C. Koristi se kao glazura na dekorativnom drvetu, nameštaja i mnogih muzičkih instrumenata (klavira, gitra, violina i sl.). Takođe, kao Conchineal, sastavni je deo deo mnogih farmaceutskih proizvoda -  vitamina, pilula, suplemenata... U kozmetičkm proizvodima možemo ga naći u lakovima za kosu, maskarama, manikir preparatima, parfemimaa itd. U prehrambenoj industriji, označen kao E904, najčešće se koristi za glazuru slatkiša, zrnevlja kafe i oblaganje voća i povrća kako bi ono izgledalo sjajno, sveže i atraktivno.[16]

S obzirom na to da se prilikom uzimanja sekreta insekti ne odvajaju, niti štede, a da se tokom obrade smola koristi zajedno sa smrskanim insektima – shodno tome nazvan je „Bitlđus“ (engl. sok od buba)  od strane industrije za proizvodnju tableta. Kao i karmin, šelak izaziva alergijeske reakcije i iritaciju kože, ali se i dalje koristi i to u najrazličitije svrhe.

Da bi se proizvelo oko 500 grama karmina potrebno je oko 70.000 insekata, a da bi se proizvelo isto toliko šelak pahuljica potrebno je oko 100.000 takvih insekata! (Prema članku Ramesh Singh, Departmana za zoologiju „Udai Pratap Autonomous“ koledža u Indiji 300.000 lac insekata se ubija za svaki kilogram proizvedene lac smole.)

Ovo su samo neki od primera kako društvo kreira stvarnost koju je gotovo nemoguće izbeći. Dakle, sledeći put kada budete jeli određene namirnice, pili sokove, stavljali ruž na usne ili uzimali lekove, budite svesni ovoga i imajte na umu da njihov sjajan izgled možda potiče od insekata! 

Prethodni članak

Buka i svest

Sledeći članak

Prava životinja i abolicionizam