The Attitude Towards Animals as a Marker of the Progress of Modern Society

Položaj u kojem se u većini društava današnjice nalaze ne-ljudske životinje izraz je specističkog (vrsističkog) stava po kojem su ljudi superiorna vrsta kojoj pripada povlašćeni status u odnosu na ostale životinjske vrste. U skladu s tim, životinje se posmatraju samo iz ugla njihove iskoristivosti; one su savremeno roblje ljudskog društva, roba koja se može eksploatisati. Ovakav stav i praksu podupiru zakoni i propisi, koji samo naizgled štite ne-ljude, budući da se njima zapravo štiti čovek, kao i terminologija koja je u kolokvijalnom govoru najvećim delom specistička. Zakoni o dobrobiti životinja zapravo ozakonjuju specizam i zlostavljanje životinja u industrijama hrane, odeće, zabave itd., a tek periferno i prividno iskazuju brigu za patnju životinja i to tako što regulama utiču na produžavanje životinjske agonije (povećavanjem, a ne pražnjenjem kaveza u koje su smeštene).

S obzirom da životinje nemaju moć govora, kako bi mogle da se izbore se za svoja prava, tu njihovi „advokati“, aktivisti koji treba da govore u njihovo ime i odbrane životinjska prava. Stoga su svaka reč, svaki gest i svako delo svih pojedinaca, kojima se zauzimaju za one koji nemaju glas, kao ni osnovna prava, izuzetno važni, jer imaju presudnu ulogu u promeni specističkog odnosa čovek-životinja, onog koji sve ne-ljude diskriminiše na osnovu njihove pripadnosti drugoj vrsti. Zato su aktivisti za prava životinja abolicionisti. Oni zahtevaju zakonsku odredbu kojom se traži ukidanje postupanja prema životinjama kao prema robi, odnosno kojom se životinjama priznaje pravna sposobnost sadržana u prirodnom pravu – pravo na život i slobodu.[1]

Kada govorimo o relevantnosti specističkih praksi u savremenom društvu, neminovno dolazimo do pitanja zašto je specizam pogrešan? Iz istog razloga zbog kojeg su pogrešni seksizam i rasizam. U današnje vreme gajimo čvrsto uverenje da je princip superiornosti, primenjen na polne i rasne razlike, jedna etički opasna ideja. Zašto onda iz kruga bića dostojnih poštovanja isključujemo druge osetilne životinje?

Fabrike za uzgajanje životinja bazirane su na ideji nacističkih koncentracionih logora. U poslednjem poglavlju svoje knjige „Večna Treblinka: Naš odnos prema životinjama i holokaust“ istoričar Čarls Peterson ocrtava profile Nemaca, nosilaca sasvim različitih sećanja i iskustava na nacističku Nemačku, kao i Jevreja, na čije je zalaganje za životinje uticao holokaust. Iako problemu odnosa prema životinjama pristupaju s različitih polazišta od Jevreja, nemački zaštitnici životinja imaju slične percepcije i reakcije na institucionalizovano nasilje nad životinjama. Oni smatraju da nije slučajno što je komandant nemačkog Gestapoa, Hajnrih Himler, jedan od idejnih tvoraca holokausta i kreator sistema gasnih komora, pre masovnih ubistava ljudi bio masovni ubica pilića. Postoji jasna veza između povređivanja životinja u detinjstvu i povređivanja ljudi u zrelijem dobu. Američko društvo za zaštitu životinja (American Humane Association) navodi da su u domovima u kojima su deca zlostavljana u 88 odsto slučajeva istovremeno zlostavljane i životinje. Više od polovine žena koje traže sklonište u sigurnim ženskim kućama svedoči o pretnjama nasilnika da će povrediti životinje o kojima se brinu.

U klanicama se ubije toliko životinja dnevno da naš zdrav razum to ne može da isprati.  Više od 3.000 životinja se usmrti svake sekunde širom sveta, samo na tim mestima. Stavimo li njihove živote u kontekst ljudskih, možemo li reći da je ta mašinerija daleko od koncentracionih logora? Ukoliko ne vidimo paralelu i smatramo ovakav odnos prema ne-ljudima datošću, razlog je verovatno globalno prihvatanje takvog tretmana živih osećajnih bića, a koje se neretko pripisuje tradiciji i kulturi te navodnoj neminovnosti uključivanja životinja u konzumentski lanac ishrane. Štaviše, putem javnog mnjenja se masovne egzekucije ne samo odobravaju već i podstiču. Mnogi vlasnici klanica se čak hvale činjenicom da takav posao, posao ubice, ne može da radi svako i da je za to potrebna izvesna jačina; kao da nedostatak empatije, savesti i sposobnosti oduzimanja tuđih života predstavlja nešto dobro i poželjno, nešto čemu treba težiti, dok se nesposobnost za obavljanje takvih delatnosti smatra slabošću, preosetljivošću i nedovoljno izraženom čovečnošću. Mesarski zanat je do te mere ustaljen da ga imamo u školskim sistemima putem kojih se mladi obučavaju za poslove profesionalnih koljača i kasapina, a u skladu s tim deluju i institucije za zapošljavanje javnim ponudama za obavljanje takvih zadataka.

Danas je zbog industrijalizacije više nego ikada ranije u istoriji zastupljena masovna eksploataciju ne-ljudskih životinja zbog proizvodnje mesa, mleka i jaja. Ženke u tome igraju posebnu ulogu budući da su ženska tela oduvek bila korišćena zbog svoje sposobnosti da stvaraju mleko. Ženke se u industrijama kontinuirano siluju i održavaju u trudnoći gotovo neprestano, a kada više nisu sposobne za reprodukciju, živote završavaju u klanicama. Osemenjivanje krave se obavlja veštačkim putem i pod prisilom, cervikalno uz pomoć ruke i igle. Nakon što na svet donese potomka, on joj se oduzima, nakon čega krava nastavlja da luči mleko. Da bi se postiglo povećanje proizvodnje prilikom držanja krava, takozvanih muzara, koristi se stereotipan mehanički sistem muže u kojem se veliki broj krava muze sukcesivno i automatski, a koji utiče na to da se kod tih krava postigne najveći kapacitet proizvodnje mleka. Količina mleka koju krava dnevno proizvede, u proseku tri litre, dovojna je da krava ishrani svoje tele. Međutim, krave koje se danas gaje radi mleka su genetski odabirane tako da proizvedu što više mleka, od 20 do čak 80 litara. Kako bi tele prestalo da pije mleko koje mu je namenjeno, stavlja mu se bodljikava brnjica, koja njegovu majku bode i ona ga na taj način odbija od sebe. Nakon što se tele odvoji od krave, proveri se da li je mužjak ili ženka. Ukoliko je mužjak, nakon nekoliko dana jačanja antibioticima i hormonima, šalje se u klanicu, gde već u prvim nedeljama nakon rođenja biva egzekutirano. Ukoliko je prinova ženka, zadržava se i nastavlja sudbinu svoje majke.

Ranije je bila raširena jedna forma surogat majčinstva, kada se žena angažovala za dojenje tuđeg deteta. To su uglavnom bile robinje koje su korišćene od strane privilegovanih da bi hranile njihovu decu, što je značilo da su trebale da prestanu da doje sopstvenu kako bi dojile decu svojih vlasnika.[2] Danas se isto čini sa pripadnicama drugih vrsta – kravama, kozama, ovcama itd. Poput surogat majki, ženke takođe nemaju mogućnost da doje svoju decu jer se njihovo mleko koristi za ljude. Na taj način posmatrano, moglo bi se reći da robovlasništvo zapravo nikada nije prestalo.

Kolokvijalni jezik takođe koristi moralnu hijerarhiju u pogledu na ne-ljudske životinje i žen(k)e. Često se žena koja se ne ceni naziva imenima ženki određene životinjske vrste kao što su krava, kokoška, koza, ćurka i slično. Stereotipna obeležja svinje su posebno primetna u mnogobrojnim jezicima. Zoonim „ovca“, kao i „svinja“, označava osobu drugačiju od drugih, ali s negativnim konotacijama. Specističkim i eufemističkim terminom „davanja“ mesa, mleka, jaja, krzna, kože i drugog oduzetog ne-ljudima, označava se produkcija životinjskig proizvoda.

Dakle, pitanje prava životinja ujedno predstavlja i feminističko pitanje, i to iz više razloga. Životinje se tretiraju kao objekti, bez osnovnih (prirodnih) prava, što nije redak slučaj sa ženama čija tela medijskim slikama potpiruju seksualnu objektivaciju, a koje još uvek nemaju ista prava kao muškarci. Sve industrije za proizvodnju životinjskih produkata počivaju na iskorišćavanju ženskog reproduktivnog sistema koje se smatra ekonomskim resursom. Životinje se, naročito ženke, maskimalno eksploatišu, čime gube pravo na vlastitim telom, poput žena koje se neretko smatraju ženom samo ukoliko su se ostvarile kao majke. Brojna tradicionalna i patrijarhalna društva i društvene grupe i dalje teže ka tome da žena ostane zarobljena u privatnoj sferi, vezana za kuću i decu, da „služi“ mužu i porodici, da se žrtvuje, te da ostane neprimetna, daleko od javne sfere i slobodnog građanskog života. Upravo onako kako to čine kompanije širom sveta skrivajući životinje iza zatvorenih vrata, betonskih zidova i visokih ograda. Stoga se može reći da je rodna neravnopravnost u sprezi sa vrstnom, odnosno da je specizam primarni „-izam” od kojeg su ostali izvedeni.

Rasizam i seksizam neće iščeznuti sve dok ne rešimo njihove dubinske slojeve koji leže u ideji specizma. Stoga propitivanja etičke (ne)opravdanosti i potreba za održavanjem ovakvih praksi u 21. veku postaju sve češća u javnom diskursu, a iz njega sledstveno proističu kao odgovorno socijalno delovanje. Kritika eksploatacije životinja se ne sme ograničiti na određenu vrstu ili oblast nasilja nad životinjama, a nasilje kao takvo mora biti u centru ovih kritika. Svako ko zaista želi da pruži otpor eksploataciji sâm je treba isključiti iz svog delovanja i pokazati to ličnim primerom. Stoga otpor protiv ekonomskog sistema koji se zasniva na eksploataciji, a ne na potrebama, mora biti direktan i sveprisutan kako bi doprineo stvaranju društva izvan robne proizvodnje, iskorišćavanja i ugnjetavanja drugih.

Zbog svega ovoga, zagovornici prava životinja smatraju da imaju zajedničke veze s onima koji su se borili za pravdu na drugim područjima: za prava žena, prava ljudi drugih rasa, prava seksualnih manjina itd. Iako borba za jednaka prava ni među njima nije završena, borba za prava životinja je tek otpočela i čini se da će biti dugotrajnija, složenija, korenitija i revolucionarnija od ovih jer se moralne granice pomeraju sa ljudskog roda na ne-ljudske životinje. Ta borba je sledeći korak u ljudskoj evoluciji i predstavlja marker progresa današnjih društava, odnosno stepen njihovog napretka, budući da jedno demokratsko društvo stepen svog  razvoja iskazuje pre svega odnosom prema drugim živim bićima i poštovanjem života samog, tj. poštovanjem prava drugih.

Previous article

Is Sensitivity a Measure of Moral Consideration?

Next article

Speciesism in Language