Aktivizam kao put prevladavanja antropocentrične tradicije

Uvod

Vekovima unazad, ljudi su zloupotrebljavali ne samo druge vrste, već i pripadnike svoje putem trgovine robljem, tzv. etničkog čišćenja, genocida, prisilnim radom dece itd. Danas se čudimo kako je nešto od ovoga ikada bilo moguće, ali u sadašnjosti retko uočavamo iste stereotipe i modele ponašanja, isto nasilje i zloupotrebu moći. Nekada su to bili Indijanci i Jevreji, a danas su to beskućnici, homoseksualci, životinje.

Životinje nemaju moć govora, kako bi mogle da se odbrane, zato smo tu mi, koji saosećamo i treba da govorimo u njihovo ime i odbranimo njihova prava. Jedno demokratsko društvo stepen svog  razvoja treba da iskazuje pre svega odnosom prema drugim živim bićima i poštovanjem života samog, odnosno poštovanjem prava drugih.

Pojam prava životinja predstavlja ideju da su ljudi i životinje bića koje imaju ista prava, odnosno da  svaka životinja ima pravo na život i delovanje u skladu sa svojom vrstom (prirodno okruženje, hranu koja joj odgovara, slobodu kretanja itd). Zbog toga su oni koji se zalažu za prava životinja u potpunosti protiv iskorišćavanja životinja (ne samo za ishranu već i u druge svrhe:  za izradu odevnih predmeta, držanje u zoološkim vrtovima ili cirkusima, istraživanja, lov itd.). S te pozicije, smatra se čak nedopustivim nazivanje životinja prema načinu njihovog korišćenja, kao na primer „farmske životinje“,  „laboratorijske životinje“ ili „radne životinje“.

Borba za prava životinja temelji se na idejama izloženim u knjizi čuvenog australijskog filozofa Pitera Singera (engl. Peter Singer) pod nazivom „Oslobođenje životinja“, objavljenoj 1975. godine, kada zvanično i počinje pokret za prava životinja, kakvog danas poznajemo, iako su se neke od ideja koje su tamo iznete pojavljuju daleko ranije. Singer navodi da je sposobnost za patnju i uživanje dovoljan kriterijum da se nekom biću prizna pravo na jednako uvažavanje. On ne negira postojanje razlika između ljudi i drugih životinja, ali te razlike ne bi trebalo da budu prepreka proširenju osnovnog načela jednakosti na ne-ljudske životinje.

S druge strane, američki filozof Tom Regan (engl. Tom Regan) zagovara zakonska prava i jednak moralni obzir za sva bića koja su „subjekti života“, koja imaju sposobnost doživljavanja. Osnovno pravo tih bića jeste pravo da nikad ne budu tretirana kao sredstva za ciljeve drugih. Sledeći taj princip, Regan smatra da bi trebalo prestati sa iskorišćavanjem životinja u sve svrhe (za ishranu, eksperimentisanje, odevanje, zabavu itd.).

Američka zagovornica prava životinja Džon Danejer  (engl. Joan Dunayer) kritikovala je oba filozofa, i Singera i Regana, nazivajući ih specistima, jer zagovaraju prava samo za neke ne-ljudske životinje, prvenstveno za one čije karakteristike i ponašanje najviše sliče ljudskima. Specizam prestavlja  diskriminaciju na osnovu vrste, a poput većine drugih terminološko-pojmovnih „-izama“ (kao što su rasizam ili seksizam), i specizam upućuje na izvesnu negativnu doslednost. Termin je skovao britanski psiholog Ričard Rajder (engl. Richard D. Ryder) 1970. godine, kako bi ukazao na oštru moralnu razliku koju specisti povlače između ljudi i svih ostalih životinja.

Pored Singera, Rajdera Regana, neki od vodećih teoretičara za prava životinja i aktivista današnjice su Stiven Best (engl. Steven Best), Martin Baluh (nem. Martin Balluch), Geri Francioni (engl. Gary L. Francione), Geri Jurofski (engl. Gary Yourofsky), kao i mnogi drugi. Osnovni cilj za koji se svi oni zalažu jeste oslobođenje svih životinja.

            Prava životinja – istorijat

Ako se osvrnemo na odnos čoveka i životinje, videćemo da je taj odnos hiljadama godina bio obeležen ekstremnim suprotnostima: u prastarim društvima životinje su smatrane svetim i obožavane su poput bogova; u Mojsijevoj religiji Starog zaveta žrtvovane su božanstvu; u starom Rimu dobile su status stvari – zajedno sa ženama, decom i robovima; u srednjem veku moglo se čak dogoditi da životinje budu optužene pred sudom i osuđene ukoliko su povredile čoveka. A u našim danima većina njih postala je predmetom industrijalizovane proizvodnje mesa.

U svakom slučaju, odnos čoveka i životinje nikada nije bio tako intenzivan kao danas. Iako je životinjama priznato to da osete bol i tugu, da pate fizički, emocionalno i duhovno, i da žele ljubav, pažnju i slobodu, baš kao i ljudi, a takođe ublažavanje osećaja gladi, hladnoće, straha, samoće i slično, nikada nije čovek tolikom broju životinja naneo toliko mnogo patnje, kao u našim danima, i to pre svega putem masovnih uzgajališta životinja.

Govoreći o samoj konzumaciji mesa, isuviše bi bilo pominjati koliko se životinja i kako ubija za ljudske nazovi potrebe (oko 65 milijardi kopnenih životinja godišnje, samo za hranu). Već sama slika masovnih uzgajališta pokazuje koliki stres one trpe. Drže se u veoma malim kavezima, sputane, nepriodno su hranjene, a da bi se suzbila agresija uzrokovana strahom odsecaju im se repovi i kljunovi i vade, odnosno lome zubi itd. Prilikom transporta, većina njih ugine od gladi i žeđi pa ne stigne do odredišta, uguše se na kamionima i brodovima ili stignu slomnjenih kostiju, sa oteklinama i ranama. Sve to da bi na kraju bile brutalno ubijene i to često pre nego što su izgubile svest (neke vrste klanja to i zahtevaju, kao što je tradicionalno religiozno košer klanje). Situacija nije ništa bolja kada su u pitanju životinje koje se koriste u naučnim laboratorijama; čine ih bolesnima da bi na njima ispitivali medikamente, operišu ih, obavljaju transplantaciju organa, amputaciju ekstremiteta i brojne testove. Među tim životinjama nisu samo miševi i pacovi, kao se često misli, već  i ptice, ribe, zečevi, majmuni, konji, pa čak i psi mačke, koje toliko volimo i o kojima brinemo. Psi se, tačnije biglovi, koriste za testiranje cigareta, drže im se maske na licima i kroz njih ispušta dim kako bi se pratio stepen toksičnosti. Paradoksalno, to se sve događa u zemljama koje kao temelj svog pravnog reda traže etiku i moral, poštuju život i prava drugih, i osećaju se obavezni da neguju humanost.

Sve više postajemo svesni zločina koji se dešavaju i koji, čini se na prvi pogled, nemaju razloge (svirepa ubistva i mučenja). Čudimo se kada je to izvelo jedno mlado i po prirodi tiho i mirno ljudsko biće. Neki za to krive socijalnu sredinu, drugi ulicu, školu, loše društvo, video igre, filmove... Međutim, to je samo uzročno-posledična veza između okrutosti koja se svakodnevno dešava u odnosu čovek-životinja, što brojni psiholozi današnjice i potvrđuju.

Etičko načelo, koje određuje odnos čoveka i životinja u Evropi, rezultira iz dominantne antropocentrične slike sveta jevrejsko-hrišćanskog mišljenja, po kojoj su životinje ovde zbog naših potreba. Od strane filozofije, koja se dugo vremena osećala kao sluškinja teologije, nije došla nikakva pomoć. Naprotiv. Prema Aristotelu (grč. Αριστοτέλης), životinje su u službi ljudi. Njegova lestvica društvene moći izgleda ovako: muškarac, žena, rob, varvari (svi sem Helena) i na kraju životinje. U sedamnestom veku, poimanje životinje kao objekta dodatno je zaoštrio čuveni matematičar i filozof Dekart (lat. Renatus des Cartes) sa svojim idejom životinje kao automata.  Po njemu su i životinje i ljudi mašine, s tim što čovek ima dušu, pa tako nije čista mašina, dok životinja, lišena duše, ostaje puka mašina, uporediva sa časovnikom.  Stoga Dekart nije formulisao moralne norme s obzirom na životinje. Njegov sledbenik, Malbranš (fr. Nicolas Malebranche), bio je u svojim shvatanjima još ekstremniji od Dekarta, ali i daleko fanatičniji, što je pokazivao svojim delima. Tukao je pse da bi pokazao kako su njihova cviljenja samo puki odgovori automata (kako je to trebalo da mu bude dokaz, veliko je pitanje). Ta mehanička slika sveta nastavljena je nakon njih i udružena s prirodnim naukama  omogućila razvoj eksperimentalne biologije, one koja je i danas aktuelna u svakodnevnoj praksi (vivisekcija). Na liniji antropocentričnog razmišljanja kreće se i moralno učenje Emanuela Kanta (nem. Immanuel Kant), sto godina kasnije. Kantov kategorični imperativ samo posredno doseže zaštitu životinja; postupanje prema životinjama sa puno obzira ne nastaje sebe radi, već u interesu ljudskog dostojanstva. Ljudi nemaju moralne obaveze prema životinjama, ali on veruje da ne bismo smeli da budemo surovi prema životinjama zato što oni koji su surovi prema životinjama postaju surovi i prema ljudima. Dakle, radi se prosto o jednoj obavezi ljudi prema samima sebi, odnosno zaštiti životinja kao zaštiti ljudi.

Međutim, postoje i mnoge, prema životinjama prijateljskije filozofije. Predstavnik engleskog empirizma Dejvid Hjum (engl. David Hume), Kantov savremenik, polazi od jedne bliske premise, naime da i životinje mogu da osete patnju, radost i strah, tako da su interesi životinja sami po sebi vredni zaštite. Na Hjuma se nadovezuje Džeremi Bentam (engl. Jeremy Bentham), čija će filozofija postati osnovni program za nadolazeću zaštitu životinja, ali čija se teorija svoji da princip korisnosti – utilitarizam: akcija je ispravna ako dovodi do sreće, a pogrešna ukoliko izazove suprotan efekat; stoga je cilj povećati užitak i minimalizovati bol. Tu su takođe Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche) i Šopenhauer (nem. Arthur Schopenhauer), koji su duboko saosećali sa životinjama, a iz aničkog doba Pitagora (grč. Πυθαγόρας) koji je, usvajajući teoriju o seljenju duša (metempsihozi), zagovarao zaštitu životinja i vegetarijanstvo, a takođe i prijateljstvo sa životinjama, te Empedokle (grč. Ἐμπεδοκλῆς) koji je smrt životinja uporedio sa smrću srodnika.

Dakle, kroz celu istoriju misli bilo je i zaštitatra i boraca za prava životinja. Najveći problem zbog kojeg njihove ideje nisu zaživele jeste taj što im nedostajalo prakse. To je upravo ono što većina današnjih pobornika za prava životinja radi; ne samo da delima slede svoje ideje i edukuju druge, već se i udružuju i zajednički bore za ostvarenje istog cilja, oslobođenje životinja.

Moderni društveni sistemi su mračnu sliku odnosa prema životinjama donekle pokušali da kompenzuju zakonima o dobrobiti životinja. Do jednog sistematskog uvođenja zakona o zaštiti životinja došlo se tek u 19. veku  i to u Engleskoj. Tamo  se, između ostalog, pretilo kaznom za loše postupanje prema tzv. korisnim životinjama. Zahvaljujući privatnim inicijativama za zaštitu životinja, došlo je ubrzo do kažnjavanja za zlostavljanje životinja i u drugim zemljama Evrope.

Međutim, svi ti zakoni, kako stariji tako i savremeni, podržavaju parcijalnu zaštitu životinja i čak promovišu antropocentrizam, dok  prava životinja o kojima je ovde reč ni ne pominju. Zakoni samo određuju šta će životinjama u njihovim masovnim prebivalištima biti dopušteno ili ne, čime će biti hranjene, kako  transportovane i na koje načine ubijane. Tako dolazimo do najslabije tačke ideje o dobrobiti životnja, pa bi stoga trebalo osvrnuti se na razliku između prava i zaštite životinja, odnosno dobrobiti.

Razlika između prava i dobrobiti

Kao što znamo, samo neke vrste životinja, kao što su psi i mačke, uživaju pažnju gotovo svih ljudi. Mnogi prave veliku razliku između njih i drugih vrsta, a životinje vrednuju samo po tome koliko su korisne. Međutim, sve one imaju ista prava: pravo na život, slobodu, hranu, kretanje... baš kao i čovek. To je osnovni razlog zbog kojeg trebamo da poštujemo sva živa bića i uvažimo njihova prava, pa čak i onih životinja koje nam nisu toliko privlačne i zanimljive. Razlog više je taj što u prirodi postoji savršen sklad i što svaka od njih ima svoju ulogu i svoje mesto. Ako se ta harmonija naruši, dolazi do neverovatnog nesklada koji uzrokuje mnoge posledice opasne po ljude i okolinu od koje zavisimo. Zbog nepoštovanja tih prava, odnosno nehumanog odnosa prema drugim bićima, koji iz godine u godinu uzima sve veće razmere, opstanak planete Zemlje je u velikoj krizi, a zdravlje čoveka nestabilnije nego ikada pre.

Važno ih je razlikovati i ne poistovećivati prava i zaštitu životinja jer ove opcije nemaju isti cilj djelovanja. Prava uključuju zastitu, dok zaštita, odnosno dobrobit, ne mora da uključuje prava životinja. Dobrobit životinja (engl. animal welfare) predstavlja brigu za životinje pod ljudskim nadzorom: osiguravanje smeštaja i hrane, zaštitu od bolesti, pomoć veterinara i slično, pri čemu se životinje i dalje koriste za ljuske potrebe, oduzima im se sloboda, sakate se kako bi se predupredilo njihovo samopovređivanje, nasilno i neprirodno se hrane i na kraju ubijaju. Aktivisti za prava životinja (engl. animal rights) zahtevaju ukidanje postupanja prema životinjama kao prema robi i davanje prirodnih prava tim osobama, kao što su pravo na život i slobodu, koja su osnovna životna prava. Pojam prava životinja predstavlja ideju da su ljudi i životinje bića koje imaju ista prava, odnosno da  svaka životinja (bilo ljudska ili ne-ljudska) ima pravo na život i delovanje u skladu sa svojom vrstom: prirodno okruženje, hranu koja joj odgovara, slobodu kretanja itd. Zbog toga su oni koji se zalažu za prava životinja u potpunosti protiv iskorišćavanja životinja, ne samo za ishranu već i u druge svrhe (za recimo izradu odevnih predmeta od tih osoba). S te pozicije, smatra se čak nedopustivim nazivanje životinja prema načinu njihovog korišćenja, kao na primer „farmske životinje“,  „laboratorijske životinje“ ili „radne životinje”, isto kao i pomenuti termin „kućni ljubimci“.

Borci za prava životinja, u koje se i sama ubrajam, ne zahtevaju veće i prostranije kaveze, već prazne kaveze. Zapravo želimo isto onakvo postupanje prema životinjama kao i prema ljudima – priznavanje životinja kao subjekata, bilo da su ugrožene ili nisu, kućni ljubimci ili ne, domaće ili divlje. Kao što nam zarad davanja osnovnih prava ljudskim osobama nije važno njihovo poreklo ili plemenska pripadnost, pa čak ni stepen inteligencije ili uzrast, isto to ne bi trebalo da nam bude važno prilikom davanja prava na život i slobodu ni kada su druga živa i osećajna bića u pitanju. Kao što je nama danas robovlasnički sistem stran i ne možemo da zamislimo da neko ima čovka za roba, isto bi trebalo da bude i kada je u pitanju opšteprihvaćen robovlasnički sistem koji uključuje životinje.

U skladu sa Zakonom o dobrobiti životinja Republike Srbije (vidi u prilogu), pobliže se određuje zaštita pojedinih skupina životinja, kao na primer u prihvatilištima, na farmama, za zabavu itd. Ali nijedan član tog zakona ne govori o pravima životinja, niti uvažava životinje kao individue, pojedinačna živa bića koja imaju sopstvene potrebe nezavisne od ljudi, već su i dalje tretirane kao objekti. U francuskom pravu, recimo, koje je poslužilo kao model mnogobrojnim zakonodavstvima, životinja je ostala da bude „pokretno dobro“.

Ako želimo ozbiljno da shvatimo životinje kao bližnje, s kojima neminovno koegzistiramo, moramo im dati njihova prava koja će ih priznati kao osobe, a ne kao objekte. Osim toga, mora se životinjama obezbediti život dostojan njene vrste. Razloga za to ima mnogo. Među njima su pre svega etički, zatim zdravstveni, ekološki, ekonomski itd. O tome je već bilo reči pa se stoga tu neću zadržavati, već ću preći na odgovor na pitanje šta činiti, kako s takvom istorijskom podlogom promeniti sebe i svoju sredinu, ili čak ceo sistem?

            Šta činiti – udruživanje

Potrebno je najpre kritički razmišljati. Borba za zaštitu prava životinja i život u svejedinstvu sa prirodom još uvek je na svom početku jer zahteva proširenje moralnih horizonata. On/a će dostići uspeh onda kada ljudi shvate istinsku vrednost život(inj)a, onu koja ne zavisi od iskoristivosti i ljudske percepcije, već od suštine života samog. Sve više pojedinaca i organizacija dokaz su masovnog osvešćivanja ljudi i promena u njihovom delovanju.

Pored ličnog, individualnog aktivizma, koje je veoma važno, stepen više u delovanju na polju zaštite prava životinja predstavlja rad u manjim ili većim grupama građana, odnosno registrovanim ili neregistrovanim organizacijama. To je važno zbog lakšeg delovanja jer se za fizička lica aktivizam uglavnom svodi na bojkot i promenu delovanja (postajanje vegetarijancem ili veganom, aktvistom, zaštitarom itd.), dok kao pravna lica (organizacija) možemo uticati na izmenu zakona i sistema – školskog, zdravstvenog, prehrambenog itd. Takođe, institucije koje raspoređuju finansijska sredstva (kao što su donatori, fondacije, ministarstva) imaju više poverenja da novac doniraju pravnom licu, zvanično registrovanoj organizaciji. Pored toga, rad u organizaciji ima i druge prednosti u odnosu na samostalno sprovođenje akcija. Organizacija podrazumeva tim ljudi vođenih istom vizijom, misijom i ciljevima. Timskim radom postiže se mnogo više rezultata u rešavanja nekog problema nego što se postiže pojedinačnim angažmanom.

U suštini, svakodnevno se trebamo informisati o novinama u vezi sa pravima životinja, putem sajtova i publikacija, alternativnih načina delovanja, iščitavanjem zakona, lobiranjem za njihovu izmenu, udruživanjem, pisanjem protestnih pisama medijskim redakcijama i lokalnoj vlasti, zatim akcijama, performansima, peticijama, distribucijom letaka i ostalih materijala koji opisuju stradanja životinja i načine prevazilaženja postojećeg stanja itd.  To su najčešći mehanizmi delovanja kako pojedinaca tako i udruženja za prava i zaštitu životinja.

            Zaključak

Svako od nas je odgovoran kako za svoj život tako i za opstanak svih ostalih; naš izbor ima duboke posledice na sve što se dešava. Borba za prava životinja je ujedno borba za prava ljudi, a veganstvo doprinosi ne samo našem ličnom, nego i takozvanom javnom zdavlju i boljitku. Jer samo jedna osoba koja prestane da jede meso spasi u proseku 10.000 životinja, a ujedno se oslobađa rizika od dobijanja mnogih, posebno modernih bolesti kao što su moždani udar, rak, srčana oboljenja itd. I ne samo to! Tako se uštede velike količine dragocene vode, smanjuje zagađenje i agresija, tako da svaki novi vegan doprinosi održivosti planete i miru u svetu.

Zbog toga  su mnoge poznate ličnosti bile upravo to – vegetarijanci i vegani. Među nima su: Nikola Tesla, Ajnštajn (nem. Albert Einstein), Leonardo da Vinči (ital. Leonardo di ser Piero da Vinci), Njutn (engl. Sir Isaac Newton), Gandi (sanskr. Mohandas Karamchand Gandhi), Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой) i mnogi drugi.

Saosećajan život bez okrutnosti je moguć. Praveći izbor time šta jedemo, šta nosimo i koje proizvode za domaćinstvo kupujemo,  pokazujemo koliko  smo zaisa saosećaji i osvešćeni. Emancipacija i istinski napredak podrazumeva promenu stavova ljudi i nespecističko delovanje. Duboko verujem da će zarobljavanje i iskorišćavanje životinja potpuno prestati u budućnosti i da će se naši potomci tada pitati zašto njihovi preci nisu shvatali tako jednostavnu činjenicu, da su životinje slobodna bića, a ne vlasništvo koje se zarobljava, zlostavlja, prodaje, ekspoatiše i ubija.

* Esej je putem predavanja izložen na tribini održanoj 4. septembra 2013. godine povodom 3. rođendana Otvorene kuhinje Omladinskog centra CK13 i na gostujućem filmskom festivalu „Živo meso“ održanom uoči Svetskog dana životinja, 4. oktobra 2013. godine u Domu omladine Beograda. Više o događajima možete saznati OVDE i OVDE.

Ukoliko su vašem časopisu ili veb-sajtu potrebni novinarski ili stručni tekstovi iz oblasti kojima se bavim, slobodno mi se javite putem formulara moji se nalazi OVDE.

Sa kojim sam sve medijima sarađivala i na kojim skupovima govorila možete pogledati OVDE.

Autor: Maja Vučković

Prethodni članak

Ahimsa - etičko načelo nenasilja kao vodilja na putu ličnog i kolektivnog napretka

Sledeći članak

Vegetarijanstvo i opstanak planete Zemlje