JezikPretragaContactFacebookYouTubeLinked In
English Serbian Latin

Mleko – simbol vrstne i polne nadmoći

Mleko – simbol vrstne i polne nadmoći

 

Sažetak: U savremenom diskursu, a prema međunarodnim konvencijama i većini zakonskih regulativa, žene i muškarci imaju ista prava i slobode, koja počivaju na teorijskim premisama jednakosti i nediskriminacije. Praksa, međutim, pokazuje da položaj žena veoma često nije izjednačen s onim muškaraca, te da je sličan obrazac dominantnog i opresivnog delovanja primetan ne samo unutar ljudske zajednice već i u odnosu homo sapiensa prema pripadnicima i pripadnicama drugih vrsta. Osvrtom na položaj žen(k)e i njen tretman u savremenom društvu, cilj rada je da pokaže na koji način je rodna neravnopravnost u sprezi sa vrstnom te da, pozivajući se na statističke podatke i naučne činjenice, ukaže na načine nadilaženja antropocentrične tradicije i kreiranja ravnopravnog statusa ljudskih i ne-ljudskih životinja.[1]

 Ključne reči: mleko, vrstizam, diskriminacija, eksploatacija, emancipacija

 

Osvrnemo li se unazad kroz istoriju, primetićemo da je u savremenom društvu ostvaren značajan napredak u emancipaciji žena, na mnogim poljima delovanja i u različitim delovima sveta. Ipak, složićemo se da je ostalo još mnogo prostora gde se žena nalazi u podređenom, pa i ugroženom ili čak krajnje nehumanom položaju. Iako žene danas imaju mnoštvo prava koja ranije nisu imale, one su, po tom pitanju, još uvek skrajnute.

Mas-mediji kojima smo neprestano izloženi nude stereotipizaciju žene odnosno banalizovan prikaz uloge žene u društvu. I kroz filozofiju položaj žena ostao je podređen, ne samo zato što u nju nisu uvrštavane, već i zato što su u samim teorijama muškaraca one bile mahom inferiorne. Dovoljno je pomenuti dva vodeća mislioca zapadne tradicije, Aristotela koji na svojoj lestvici bivanja žene postavlja ispod muškaraca, i Hegela koji smatra da žene mogu biti dobro obrazovane, ali da one nisu stvorene za višu nauku kao što je filozofija.[2]

Brojna tradicionalna i patrijarhalna društva i društvene grupe i dalje ostvaruju večitu težnju da žena ostane zarobljena u privatnoj sferi, vezana za kuću i decu, da “služi” mužu i porodici, da se žrtvuje, te da ostane neprimetna, daleko od javne sfere i slobodnog građanskog života.[3] Interesantno je da su se, uporedo sa stvaranjem uslova za napredak i emancipaciju žena u društvu, razvijali instrumenti sprečavanja ostvarivanja ovih uslova. Iako je evidentno formalno-pravno izjednačavanje žena s muškarcima u svim sferama života, u savremenom društvu postoje razni oblici potiskivanja i samopotiskivanja žene - psihološko, pravno, političko, ekonomsko, pa čak i kulturno, pristajanje na vrednosti i pravila koja im se postavljaju.[4]

Vrlo sličan odnos primetan je ne samo prema ženama – pripadnicama homo sapiensa, već i prema ženkama – pripadnicama drugih vrsta, pa diskriminacija nije uočljiva samo prema osobama druge rase i pola (rasizam i seksizam), već je veoma raširena i diskriminacija na osnovu vrste (tzv. vrstizam, odnosno specizam[5]). Stoga se može reći da je rodna neravnopravnost u sprezi sa vrstnom. Danas je zbog industrijalizacije više nego ikada ranije u istoriji zastupljena masovna eksploataciju ne-ljudskih životinja zbog proizvodnje mesa, mleka i jaja. Ženke u tome igraju posebnu ulogu budući da su ženska tela oduvek bila korišćena zbog svoje sposobnosti da stvaraju mleko. Ranije je bila raširena jedna forma surogat majčinstva, kada se žena angažovala za dojenje tuđeg deteta. To su uglavnom bile robinje koje su korišćene od strane privilegovanih da bi hranile njihovu decu, što je značilo da su trebale da prestanu da doje sopstvenu kako bi dojile decu svojih vlasnika.[6] Danas se isto čini sa pripadnicama drugih vrsta – kravama, kozama, ovcama itd. Poput surogat majki, ženke takođe nemaju mogućnost da doje svoju decu jer se njihovo mleko koristi za ljude. Na taj način posmatrano, moglo bi se reći da robovlasništvo zapravo nikada nije ni prestalo.

Fabrike za uzgajanje životinja najveća su sramota savremenog čoveka, iznikle na ideji nacističkih koncentracionih logora. U poslednjem poglavlju svoje knjige “Večna Treblinka: Naš odnos prema životinjama i holokaust” istoričar Čarls Peterson (Charles Patterson) ocrtava profile Nemaca, nosilaca sasvim različitih sećanja i iskustava na nacističku Nemačku, kao i Jevreja, na čije je zalaganje za životinje uticao holokaust. Iako problemu odnosa prema životinjama pristupaju s različitih polazišta od Jevreja, nemački zaštitnici životinja imaju slične percepcije i reakcije na institucionalizovano nasilje nad životinjama. Oni smatraju da nije slučajno što je komandant nemačkog Gestapoa, Hajnrih Himler (Heinrich Luitpold Himmler), jedan od idejnih tvoraca holokausta i kreator sistema gasnih komora, pre masovnih ubistava ljudi bio masovni ubica pilića.

U klanicama se ubije toliko životinja dnevno da naš zdrav razum to ne može da isprati.  Više od 3000 životinja se usmrti svake sekunde širom sveta samo na tim mestima. Stavimo li njihove živote u kontekst ljudskih, možemo li reći da je ta mašinerija daleko od koncentracionih logora? Ukoliko ne vidimo paralelu i smatramo ovakav odnos prema ne-ljudima datošću, razlog je verovatno globalno prihvatanje takvog tretmana živih osećajnih bića (umnogome sličnih nama), a koje se neretko pripisuje tradiciji i kulturi te navodnoj neminovnosti uključivanja životinja u konzumentski lanac ishrane. Štaviše, putem javnog mnjenja se masovne egzekucije ne samo odobravaju već i podstiču. Mnogi vlasnici klanica se čak hvale činjenicom da takav posao, posao ubice, ne može da radi svako i da je potrebna izvesna jačina; kao da nedostatak empatije, savesti i sposobnosti oduzimanja tuđih života predstavlja nešto dobro i poželjno, nešto čemu treba težiti, dok se nesposobnost za obavljanje takvih delatnosti smatra slabošću, preosetljivošću i nedovoljno izraženom čovečnošću. Mesarski zanat je do te mere ustaljen da ga imamo u školskim sistemima putem kojih se mladi obučavaju za poslove profesionalnih koljača i kasapina, a u skladu s tim deluju i institucije za zapošljavanje javnim ponudama za obavljanje takvih zadataka.

Težnja da se dominira ne samo nad ženom od strane muškarca i od strane društva već i nad celom prirodom predstavlja veoma staru praksu poznatu pod nazivom antropocentrizam. Takav pogled na svet i život ne uključuje samo delovanje u korist čoveka, već isto takvo razmišljanje kanalisano kroz način izražavanja. Kao što se žene identifikuju sa ulogom koja im se (za)daje u društvu, isto se čini i sa ženkama drugih vrsta: one se nazivaju prema ulozi koja im je dodeljena pa tako postaju “farmske životinje” – životinje koje se uzgajaju da bi im se uzelo meso, koža, krzno, potomci itd. ili “krave muzare” – krave iskorišćavane zbog njihove sposobnosti da proizvode velike količine mleka. Specističkim terminom „davanja“ mesa, mleka, jaja, krzna, kože i sličnog, označava se produkcija životinjskih proizvoda. Primetan je i vrstizam u jeziku kada se žena koja se ne ceni naziva imenima ženki određene životinjske vrste, npr. krava, kokoška, koza, ćurka i slično. Iako nesumnjivo postoje mnogobrojni primeri slavljenja žen(k)e, pogotovo u mnogobožačkim religijama, i u njima ženski likovi imaju karakteristike tipične femine. Zanimljivo je da latinski izraz femina doslovno znači ona koja je sisana (od. latinskoga korena felo – sisati).[7]

Prilikom eksploatacije krava, kokoški i drugih ženki dominira se ne samo nad njihovim mesom, kožom, kostima već i ostalim delovima tela, posebno nad njihovim matericama i dojkama, podseća dr Vil Tatl (Will Tuttle) u svojoj knjizi “Hrana za mir: Ishranom do duhovnog zdravlja i društvenog sklada”. To nečovečno skrnavljenje ženskog principa i organa koji daju novi život i hrane ga, povređuje i nas same koliko te životinje. Ekspolatacijom i porobljavanjem majki krava i njihove dece ne samo da gubimo osetljivost na lepotu i svetost života, već  napadamo sam ženski princip koji je u svima nama. Mi vapimo za tom našom izgubljenom unutrašnjom mudrošću i buđenjem ženskog principa koji nas doziva. Možemo li čuti taj poziv ukoliko zatvaranmo, silujemo, zlostavljamo i ubijamo milione majki samo zbog sopstvenog zadovoljstva, nastavljajući našu pokornost socijalnom pritisku i indoktrinaciji, pita Tatl?[8]

 

”Sa svakim teletom ukradenim od svoje majke i potom ubijenim, sa svakim litrom mleka ukradenim od porobljenih i slomljenih majki, sa svakim pritiskom na okidač pištolja za osemenjivanje, sa svakim jajetom ukradenim od bespomoćne, mahnite kokoške i sa svakim piletom ubijenim ili doživotno zatvorenim u pakao kaveza, mi ubijamo sveti ženski princiop u nama. Naručivanjem i jedenjem industrijskih proizvoda nastalih u kompleksima kojima se dominira ženkama, mi gasimo naše mogućnosti za sazrevanje na višim nivoima razumevanja, osetljivost i saosećanje.”[9]

 

Tradicija pijenja mleka nije stara. Ona je deo redovne ishrane odraslih poslednjih par stotina godina (u današnjem obimu tek 50-ak godina, poput  ishrane mesom), a takođe i običaj davanja kravljeg mleka deci, umesto majčinog. Oni koji smatraju da mleko i mlečni proizvodi ne uključuju patnju životinja, te da organska proizvodnja i ona iz tzv. slobodnog uzgoja ne podrazumeva neprirodno držanje životinja, njihovu eksploataciju i mučenje, nisu dovoljno upućeni u proces proizvodnje. Stoga pomenimo samo neke aspekte toga. Osemenjivanje krave se obavlja veštačkim putem i pod prisilom, cervikalno uz pomoć ruke i igle. Nakon što na svet donese potomka, on joj se oduzima već nekoliko dana nakon rođenja, nakon čega krava nastavlja da luči mleko. Da bi se postiglo povećanje proizvodnje prilikom držanja krava, takozvanih muzara, koristi se stereotipan mehanički sistem muže u kojem se veliki broj krava muze sukcesivno i automatski, a koji utiče na to da se kod tih krava postigne najveći kapacitet proizvodnje mleka. Količina mleka koju krava dnevno proizvede, u proseku 3 litre, je dovojna da krava ishrani svoje tele. Međutim, krave koje se danas gaje radi mleka su genetski odabirane tako da proizvedu što više mleka, od 20 do čak 80 litara (svetska “šampionka” proizvodila je više od 120 litara dnevno!). To je jedno, složićemo se, prilično bolno iskustvo.[10] Kako bi tele prestalo da pije mleko koje mu je namenjeno, stavlja mu se bodljikava brnjica (slična davilici za pse) koja njegovu majku bode i ona ga na taj način odbija od sebe. Nakon što odvoje tele od krave, radnici na farmi prvo će proveriti da li je mužjak ili ženka. Ukoliko je mužjak, nakon  nekoliko dana jačanja antibioticima i hormonima, šalje se u klanicu gde već u prvim nedeljama nakon rođenja biva egzekutirano. Ukoliko je prinova ženka, zadržava se na farmi i nastavlja sudbinu svoje majke. Nasilnim izmuzavanjem, krava se podstiče na proizvodnju mleka svih 365 dana u godini, usled čega njeno vime postaje izuzetno natečeno i bolno, modro i prepuno oteklih vena. Izmuzavanje krave traje u proseku nekoliko godina. Nakon eksploatacije, krava će razviti tumore i umesto mleka počeće da luči gnoj i krv. Tada se krava šalje u klanicu, iako bi joj u prirodi životni vek trajao i do 25 godina. Na ovaj način možemo videti do koje mere je konzumacija mleka u današnje vreme neprirodna, a tome ide u prilog i činjenica da je čovek jedini sisar koji pije mleko u odraslom dobu.

Ali mleko je neophodno za zdravlje, kažu nam. Šta je to u kravljem mleku što treba ljudima? Kalcijum? Ako se on dobija iz mleka, kako onda krava, kao biljojed, dobija svoju dnevnu porciju kalcijuma?  Da nisu belančevine? Ako su belančevine ono što želite iz mleka, trebalo bi da pijete mleko pacova, napominje Valter Fajt (Walter Veith) jer ga ono ima neuporedivo više. Kravlje mleko stvara kiselost u telu, a danas je poznato da je to jedan od glavnih uzročnika nastanaka bolesti. Poznati američki medicinski časopis “Lanset” (The Lancet) je objavio podatke koji dokazuju kontraverznu teoriju da ako se bebama daje kravlje mleko može se u njihovom kasnijem životu javiti šećerna bolest i dijabetes. Mleko je, nesumnjivo, dizajnirano za vrstu koja ga pije. Kravlje mleko je takvo da ga može svariti samo tele jer je to mleko za njega prirodno. Kazein koji se nalazi u kravljem mleku čovek ne može da digestira. Podaci kazuju da više od 50 odsto svetske populacije ne može da pije kravlje mleko jer nije u stanju da vari mlečni šećer (laktozu) zbog čega mnogi imaju grčeve u stomaku, gasove i dijareju. Nemci imaju izreku: “Sir zatvara stomak”.  Zašto?  Zato što se stomak bori da ga svari i treba mu za taj proces oko 12 sati. Čak i veterinari savetuju da se mačke ne hrane kravljim mlekom jer kod njih to može da izazove otkazivanje bubrega. Ono takođe podiže nivo holesterola, izaziva osteoporozu i stvara akne, stalni zamor i glavobolju. Alergije, astma i migrenske pojave često se povezuju sa mlečnim proizvodima. U popularnoj studiji dr Danijela Kramera (Daniel Cramer) sa Harvarda  navodi se da plodnost žena počinje da opada od 20. do 24. godine života i ovaj poremećaj se dovodi u vezu sa korišćenjem mleka. Naučni časopis “Priroda” (Nature) je pre mnogo godina objavio da kravlje mleko slabi imuni sistem. Da li onda čudi što se u Sjedinjenim Državama najviše prodaju lekovi za alergiju? U čuvenom medicinskom istraživanju koje je sproveo dr Kolin Kembel (Colin Campbell) i obelodanio u svojoj knjizi “Kineska studija” (The China Study), ustanovljeno je da životinjski protein koji najmoćnije podstiče sve oblike raka jeste upravo kazein, koji čini 87% proteina kravljeg mleka. Američka zdravstvena fondacija je u svom istraživanju navela da konzumiranje jedne do dve čaše mleka dnevno povećava rizik od dobijanja raka prostate za 20% dok se unosom više od dve čaše mleka dnevno taj rizik povećava na čak 400%! Zanimljvo je da zemlje koje imaju najveću razmeru raka prostate u svetu jesu upravo one koje koriste najviše mleka – Švajcarska, Norveška i Luksenburg.[11] Takođe je zanimljivo što mnogi ljudi imaju gađenje pri samoj pomisli na korišćenje nekog drugog mleka, osim kravljeg (na recimo kobilje, kozje i sl.), a osim mentalne odbojnosti primetna je i fizička, nakon što ga okuse. To samo pokazuje do koje mere je pijenje kravljeg mleka uvreženo navikom. Ono što bi bilo daleko prihvatljivije i donekle prirodnije, kao što je pijenje mleka ljudskih žena, dakle, naše vrste, većina smatra neprihvatljivim. Čak i kada u konzumaciju humanog mleka ne bi bilo uključeno nasilje, odraslima je ono strano, dok većini pijenje mleka druge vrste nimalo nije, i pored toga što uključuje nasilje, što je nezdravo i što podstiče robovlasnički sistem.

Za razliku od ostalih životinja, čovek ima izbor da li će u podržavanju takvog sistema i nezdravih, štaviše neprirodnih navika, da učestvuje ili ne. Da li će da koristi životinjske produkte ili ne, odnosno da li će da utiče na zaustavljanje vrstizma i seksizma ili će se prikloniti tradiciji podupirući svoje akte izgovorom da se to oduvek radilo. Svesno možemo da odaberemo da budemo aktivni svedoci, a ne pasivni posmatrači, možemo da odaberemo da budemo informisani potošači i građani koji imaju moć da promene sistem u kom se nalaze. Slobodni smo da biramo, ali nismo slobodni posledica koje taj izbor donosi. Izbor uvek imamo, čak i u najtežim uslovima. Ako mislimo da je to teško u našim svakodnevnim okolnostima, setimo se Kobervica (Edgar Kupfera-Koberwitz), pisca eseističkih pisama “Naša braća životinje: Razmatranje o etičnom življenju” koji je u ovoj svojoj knjizi, krišom beleženoj u bolničkoj baraci dok je bio bolestan u logoru Dahau, na posebno osećajan način izneo svoja gledišta o životu i nehumanom odnosu čoveka prema životinjama (“našoj braći”, kako ih naziva), jasno stavljajući do znanja razloge zbog kojih je, čak i u tim teškim uslovima, ostajao vegetarijanac-vegan.

 

  1. “Sve dok ima životinja u kavezima, bit će i zatvora – jer se zatvaranje uči i vježba u malom, iznutra kao i izvana.
  2. Sve dok ima porobljenih životinja – bit će i ljudskih robova – jer se držanje robova vježba i uči u malom, iznutra kao i izvana.”[12]

 

Podređenost žen(k)e i njen neravnopravan položaj u društvu često se tumače kao posledica biološke razlike između muškarca i žene, te ljudskih i ne-ljudskih životinja. Izvesne teorije smatraju da je razlog ove diskriminacije taj što su muškarci zbog svoje hormonske strukture skloniji agresivnosti i dominaciji, dok su žene svojom biološkom konstitucijom pogodne za rađanje i odgoj dece. Sklonost dominaciji se neretko pripisuje i celoj ljudskoj vrsti pa se time opravdava iskorišćavanje ostalih vrsta. To je jedna od pretpostavki o ulogama koja ima za cilj da žen(k)u smesti u privatnu sferu i da je izoluje od javnog života, ali i da je iskorišćava za potrebe društva.[13] Ipak, većina autora se slaže da su kulturni razlozi u osnovi svih podela između muškarca i žene i dominacije koja je sa tim u vezi. Žene su eksploatisane i podređene i u onim društvima gde se to pravda podelom poslova prema polovima, kao i u onim društvima gde te podele nema.[14]

Bez obzira na značajan napredak u emancipaciji žena do kog je došlo u drugoj polovini XX veka, mahom zahvaljujući neofeminističkom pokretu, može se konstatovati da i dalje ostaje dosta prostora gde ženama predstoji naporan i dug put da se izbore za ravnopravan status.[15] Iako borba za ljudska prava nije završena, ona donosi svoje plodove, pa tako danas možemo reći da živimo u ravnopravnijem društvu nego pre nekoliko stotina godina. Vekovi aktivističkih zalaganja za prava drugih (žena, robova, životinja…) doveli su do toga da danas prepoznajemo tuđu patnju i potlačenost i da smo podstaknuti da na nju reagujemo. Međutim, nasilje i opresija se i dalje svakodnevno upražnjavaju prema svim vrstama, rasama i polovima, i to upravo u onim zemljama koje se smatraju “humanim”. Stoga, oblikovanje valjanog karaktera putem pravilnih izbora akcija i uz negovanje etičke vrline nenasilja, zvane ahimsa (sanskr. ahimsa – nepovređivanje[16]), važan je cilj edukacije i kreiranja ličnosti, ali i način promene društvenog sistema.

Osnovno pitanje koje se nameće jeste, ko i kako može pomoći savremenoj žen(k)i da popravi svoj status i položaj u društvu? Istorija se ne može shvatiti samo kao istorija ugnjetavanja žena, već i kao istorija njihovog otpora i borbe za stalno poboljšanje položaja, za učešće u društvu, za proširenje polja emancipacije.[17] Dakle, možemo reći da su kroz istoriju to bile one same. Kada je reč o pripadnicama drugih vrsta, u njihovo ime to su uglavnom činili striktni vegetarijanci (vegani) i aktivisti za prava ne-ljudskih životinja.[18] Da bi istrajali u zadobijanju svojih i tuđih prava, svi oni treba da budu razboriti i dosledni u svojoj borbi, kako u javnom diskursu tako i u praksi.

 

LITERATURA:

  1. 1. Peterson, Čarls: Večna Treblinka: Naš odnos prema životinjama i holokaust. Beograd: Dobar naslov, 2007.
  2. 2. Šijaković, Ivan: Nova područja sukoba između muškarca i žene. Niš: Univerzitet u Nišu, Časopis “Teme”, br. 3/2005.
  3. 3. Tuttle, Will: World Peace Diet: Eating for Spiritual Health and Social Harmony. New York: Lantern Books, 2005.
  4. 4. Vilić, Dragana: Potiskivanje žena u savremenom društvu – socio-ekonomski aspekti. Banja Luka: Udruženje sociologa – Banja Luka, “Sociološki diskurs”, naučni časopis iz oblasti drštvenih nauka, Godina I, broj 2 / decembar 2011.
  5. 5. West, Emily and Knight R.J.: Mothers’ Milk: Slavery, Wet-Nursing, and Black and White Women in the Antebellum South. Houston, Texas: The Journal of Southern History, Volume LXXXIII, No. 1, February 2017.

 

MILK – A SYMBOL OF CLASS AND GENDER DISCIMINATION

Abstract: In contemporary discourse, according to international conventions and most of the legal regulations, women and men have the same rights and freedoms that are based on the theoretical premise of equality and non-discrimination. Practice, however, shows that the position of women is not equal to that of men, and a similar pattern of dominant and oppressive actions  are noticed not only within the human community, but also in relation of Homo sapiens towards to members of other species. Reflecting on the position of women and their treatment in contemporary society, the aim of the paper is to show how gender inequality is in line with the speciesistic but also, referring to statistical data and scientific facts, to point out ways of overcoming the anthropocentric tradition and the base for the equal status of human and non-human animal.

Key Words: Milk, Speciesism, Discrimination, Exploitation, Emancipation

 

* Predložak izlaganja na VIII kongresu s međunarodnim učešćem "Ishrana budućnosti", koji je održan 20. i 21. oktobra 2018. godine u Sportskom i poslovnom centru Vojvodina. Rad je publikovan u pratećem zborniku kojeg možete poručiti OVDE.

Ukoliko su vašem časopisu ili veb-sajtu potrebni novinarski ili stručni tekstovi iz oblasti kojima se bavim, slobodno mi se javite putem formulara moji se nalazi OVDE.

Sa kojim sam sve medijima sarađivala i na kojim skupovima govorila možete pogledati OVDE.

Autor: Maja Vučković

 


[1] Termin ne-ljudska životinja polazi od biloške podele živih bića na pet carstava: monere (gde pripadaju bakterije), protisti (jednoćelijski organizmi), fungi (carstvo gljiva), plante (carstvo bljaka) i animalija (carstvo životinja, gde pripada i čovek). Prema argumentima baziranim na genetskim posmatranjima, odnosno uporednoj anatomiji i fiziologiji, čovek je najpre životinja. Ti argumenti pokazuju koliko su živa bića slična pa zbog toga ovaj termin implicira da su i ljudi životinje.

[2] 2. G.W.F Hegel, The Philosophy of Right, Oxford University Press, Oxford, 1967, str. 167. Takođe vidi: Milena Stefanović, Feministička kritika Hegelovog poimanja žene, časopis ARHE, 11/ 2009,  Novi Sad, str. 221-231. i Antoinette M. Stafford, The Feminist Critique Of Hegel On Women And The Family, 1997, Animus, 2. pp. 64-92.

[3] Ivan Šijaković, Nova područja sukoba između muškarca i žene, Univerzitet u Nišu, Časopis “Teme”, br. 3/2005. str. 323. Ovakve tradicionalne poglede na odnos polova podstiču brojni mislioci, među kojima ima onih koji smatraju da žena čak nije sposobna ni za upravljanje porodicom. “Takva je, dakle, elementarna težnja svakog ljudskog društva za jednom spontanom vladavinom. Ova potrebna težnja je u skladu, u našoj individualnoj prirodi, sa odgovarajućim sistemom specijalnih sklonosti jednih prema komandovanju, drugih prema pokoravanju. (…) Tako npr. žene, uglavnom pasionirane za dominacijom su obično tako sasvim nesposobne za svako upravljanje čak i upravljanje porodicom, bilo zbog manje razvijenog razuma, bilo zbog nespokojne razdražljivosti njihovog nesavršenog karaktera.” (Auguste Conte, Kurs pozitivne filozofije, ΝΙΟ “Univerzitetska riječ”, Centar za istraživačko-izdavačku delatnost RK SSO Crne Gore, Nikšić, 1989. str. 252.)

[4] Ivan Šijaković i Dragana Vilić, Sociologija savremenog društva, Ekonomski fakultet, Banja Luka, 2010, str. 321 – 322.

[5] Termin specizam (eng. species), odnosno vrstizam, kako bi bilo primerenije za naše govorno područje, predstavlja diskriminaciju na osnovu vrste. Termin je skovao britanski psiholog Ričard Rajder 1970. godine kako bi ukazao na oštru moralnu razliku koju specisti povlače između ljudi i svih ostalih životinja. On je istakao kako pripadnost vrsti nije valjan kriterijum za diskriminaciju. Poput rase ili pola, vrsta označava fizičke i druge razlike, ali ne poništava glavnu sličnost koju dele sva svesna bića – sposobnost osećanja bola.

[6] Emily West and R.J. Knight, Mothers’ Milk: Slavery, Wet-Nursing, and Black and White Women in the Antebellum South, The Journal of Southern History, Volume LXXXIII, No. 1, Houston, Texas, February 2017, p. 37-68.

[7] Vidi: https://sr.wikipedia.org/sr-el/Жена i  https://www.etymonline.com/word/feminity

[8] Will Tuttle, World Peace Diet: Eating for Spiritual Health and Social Harmony, Lantern Books, New York, 2005, pp. 133-134.

[9] Isto, str. 134.

[10] Takođe, u industrijama mleka se životinjama odseca izuzetno osetljivo rožnato tkivo. S obzirom da se snažno opiru tokom tog čina, stavlja im se metalna aparatura oko vrata kako bi bile sputane i ostale mirne. Ovaj proces je za njih izuzetno traumatičan , naročitio za telad koja su tek nekoliko nedelja stara kada se izlažu odstranjivanju rogova (odsecanju ili spaljivanju). Otklanjane rogova kod starijih životinja često dovodi do postoperativnih problema, krvarenja, preloma kostiju, sinusitisa, pa čak i smrti.

[11] Vidi (izvor informacija ovog  pasusa): https://youtu.be/lG4iWxbhT4I

[12] Edgar Kupfera-Koberwitz, Naša braća životinje:  razmatranje o etičnom življenju, Vegan i Prijatelji životinja, Zagreb, 2007, str. 7.

[13] Ivan Šijaković, Nova područja sukoba između muškarca i žene, Univerzitet u Nišu, Časopis “Teme”, br. 3/2005. str. 325.

[14] Ibid, str. 326.

[15] Dragana Vilić, Potiskivanje žena u savremenom društvu – socio-ekonomski aspekti, Udruženje sociologa – Banja Luka, “Sociološki diskurs”, naučni časopis iz oblasti društvenih nauka, Banja Luka, Godina I, broj 2 / decembar 2011, str. 55.

[17] Ibid, str. 333.

[18] Vidi: https://en.wikipedia.org/wiki/Animal_rights_movement

Vrstizam u jeziku
Prethodni članak
Vrstizam u jeziku
Položaj žen(k)e u društvu
Sledeći članak
Položaj žen(k)e u društvu

Dobrodošli na moj sajt!

Ovde ćete naći tekstove o bioetici, estetici, ekofilozofiji, aktivizmu za prava i zaštitu životinja, zatim alatke za zdraviji i spokojniji stil života, kao što su joga i veganstvo, ali i upotrebne i ukrasne predmete koje izrađujem, a koji su deo radionice AHIMSA YOGA & ART.
Nadam se da ćete ovde pronaći mnogo više od toga, pre svega motivaciju za svoje aktivnosti i lični razvoj. 
  1. Namaste, Maja

Korpa

Korpa je prazna
Korpa je prazna
http://maja-vuckovic.com/inner.php/shop/

e-Obaveštenja

Registruj se sad!
Odjava

Ako želite da se odjavite sa liste, upišite kod za odjavu koji ste dobili kad ste kliknili na odjavu.

http://maja-vuckovic.com/inner.php/ajax
Molimo sačekajte ...
Nevažeća e-mail adresa

Galerija

Citati

Kada čovek zbog jela ili bilo koje druge sebične pobude ubija životinju, on zanemaruje svoju sopstvnu žudnju za pravdom.

Dalje
http://maja-vuckovic.com/inner.php/ajax
Molimo sačekajte ...

Anketa

Koji način ishrane primenjujete?
Click on an option to vote.