JezikPretragaContactYouTubeLinked In
English Serbian Latin

Kjerkegorova kritika sistema u filozofiji

Kjerkegorova kritika sistema u filozofiji

Autor: Maja Vučković

UVOD

Filozofija, koliko god hermetična bila, ne može da deluje samo u okviru knjiškog i univerzitetskog prostora, stoga ne čudi što mnogi filozofi stiču popularnost na ulicama, javnim okupljalištima, putem novinskih članaka, radija i televizije, a poslednjih godina i putem internet blogova. Tome je, čini se, zaslužan ne samo sadržaj i jezički izraz onih koji svoju misao na taj način objavljuju, nego i univerzalni nagon za promišljanjem stvarnosti koja nas okružuje, odnosno neminovna filozofska upitanost koja se tiče svake individue ponaosob, bila ona iskazana zadatim pojmovnim okvirima ili opšteprihvaćenom kolokvijalnom teminologijom svakodnevice. Upravo ovaj, sveprisutni susret promišljajućeg subjekta sa datošču, mesto je nastanka filozofije koju zastupa otac egzistencijalne filozofije Seren Kjerkegor (1813-1855). Vodeći se smernicama njegovih promišljanja i ključnih pojmova, ovim radom nastojaću da ukratko prikažem iskorak tog danskog mislioca iz okvira pređašnje mu filozofske misli i u kratkim crtama opravdam epitet koji je poneo, ali i da, sledeći ispitni predmet, ukažem na njegov doprinos kritičkom osvrtu na siteme u filozofiji.

Prvi deo rada odnosi se na razloge za odabir teme i filozofa, njegova aktuelna čitanja danas i položaj u istoriji filozofije. S tim u vezi pomenuto je, skladno predmetu, nešto više o sistemima filozofije uopšte, te Kjerkegorovo pozicioniranje. Drugi deo rada sadrži njegovo viđenje sistema u filozofiji i presek njegove misli kroz opoziciju Hegelu i kritiku dotadašnje filozofije, uz razloge za stavljanje akcenta na pojedinačnog subjekta i vlastitu egzistenciju, dok treći deo predstavlja zaključak – kratak sažetak, odnosno analizu njegove filozofije i uobličavanje u nauk vere. U ovom poglavlju pokušala sam da zaokružim Kjerkegorovo učenje i predstavim njegov obrt u shvatanju filozofske refleksije. Cilj mi je bio da predočim njegov značaj, kako u istoriji filozofije tako i van tog opsega, kao pisca koji nas, vodeći se logosom srca i univerzalne nam „bačenosti u svet“, potiče ne samo na poimanje te iste stvarnosti (autentične, neponovljive) i skladno tome delanje, nego i nekog ko nas, ukoliko ga pažljivije iščitavamo, putem nas samih nudi gotovo konkretna rešenja životnih zagonetki.

Osim nekoliko navoda iz Kjerkegorovog života, onih koji su značajni za sam rad, izbegla sam detaljije predočavanje biografskih podataka ovog mislioca i eksplikaciju ostalih ključih mesta njegove filozofije, kako zbog ograničenosti prostorom koji je nedovoljan za bavljenje ovako zahtevnom temom, tako i zbog opšte poznatih činjenica koje idu tome u prilog.

PRVI DEO: Afirmacija konkretne egzistencije

Filozofski sistemi su potpuno istiniti samo za svoje utemeljivače.

(Niče)

Da bi se mnoštvo pravaca savremene filozofije razumelo, potrebno je uvideti kontekst u kojem su nastajali, a to znači čitavo prethodno filozofsko-istorijsko nasleđe. Veliki filozofski pravci ostavili su traga kako na potonja promišljanja tako i na celokupnu kulturu određenog podneblja i njih je teško zamenariti, koju god posebnu (filozofsku) misao posmatrali. Za savremenu filozofiju naročito je važna uloga velikih filozofskih sistema koji su nastajali tokom poslednjih vekova njene istorije. Iz tog ugla veoma su značajne takozvane posebne filozofije onih mislioca koji su, na tragu sistemskih, pokušali da svoje uvide uobliče na taj način, manje ili više uspešno, jer se iz njihovih promatranja saznaje o njihovom prethodnicima, katkad mnogo više nego o samoj njhovoj misli, a kroz kritiku iste neretko manjkavost i/ili jednoobraznost stečenog misaonog nasleđa. „Rezultati do kojih dolaze savremeni filozofi, ostaju razumljivi samo u kontekstu celokupne filozofske tradicije. Svaka filozofija ostaje živa u onoj meri u kojoj budi pitanja.“[1] Nezavisno od toga da li su nastojali da nastave svoje velike prethodnike, kao što su to činili neokantovci i neohegelovci; da ih kritikuju, poput filozofa egzistencije, pozitivistima i neopozitivistima; ili da pokušavaju da započnu filozofiju na radikalno nov način, svim filozofima poslednjih vekova svojstvena je svest o čitavom dotadašnjem filozofskom nasleđu.

Da li filozofska misao mora biti uobličena u sistem da bi bila zadovoljavajuća i potpuna, da li je to jedini način kazivanja sveobuhvatnog, kako prevladati ustaljene misaone okvire u vremenu koje to nameće i zahteva (jer, iako ispituje opšte, svako govorenje o posebnom zahteva ličnu upitanost i pojedinačno misaono ospoljenje), onom u kojem žive njihovi autori? Vodeći se ovim pitanjima i traženjem njihovog odgovora na tragu smo jednog od najvećuih mislilaca takve upitanosti, danskog usamljenika Serena Kjerkegora.

Poput većine autentičnih mislilaca, Kjerkegor predstavlja refleks svoga vremena, onoga u kom je pojedinac otuđen u masi, stoga ne čudi što je ovaj Danski Sokrat danas aktuelniji nego ikad. On je kritičar vremena u kom je ljudska egzistencija bila zaboravljena i naše vreme predstavlja pravu renesansu njegove misli. Kjerkegorova filozofija izvodi obrat u pravcu afirmacije čoveka kao pojedinca u konkretnoj egzistenciji, izvan lažnih oblika humanizma i dosadašnje metafizike subjektivnosti u kojoj je istinski subjekt zanemaren, odnosno klasične koncepcije o čoveku kao umnom biću i asptraktnog poimanja čoveka.[2] Neutemeljen racionalizam je zanemario čoveka i njegovu subjektivnost i individualnost, uviđa on, pa stoga nastoji da to misaono prevlada i čoveku vrati mesto (subjekta) koje mu pripada.

DRUGI DEO: Pojedinac kao istina za sebe

Pred svakim sistematskim njuškalom na carini ja sa najdubljom poniznošću padam ničice i kličem: „Ovo nije Sistem, ovo nema ni najmanje veze sa Sistemom“. Neka Bog blagoslovi Sistem i danske interesente za ovaj omnibus; ali on ipak, ma koliko ga gradili, teško može postati toranj.[3]

 

Kao egzistencijalista, Kjerkegor je istinu tražio u onom konkretnom, a ne apstraktnom, stoga je bio veliki protivnik sistema, pogotovo Hegelovog sistema. Koncept njegove filozofije pozicionira se uprtavo u protivstavu spram Hegelove dijalektičke misli.[4] Sistem obuhvata spekulativan uvid u bit stvari i u njemu je sve izvesno i unapred određeno, dok vera, kao jedan od ključnih pojmova Kjerkegorove filozofije, podrazumeva neizvesnost, s obzirom da ona nije znanje.

Kjerkegorov odmak od tradicionalnog filozofiranja, koje počiva na principima i njihovim logičkim posledicama, tačnije odmak od Hegelovog apsolutnog idealizma, postaje nam razumljivim sagledamo li Kjerkegorovu intenciju, kao i istorijsko-filozofski kontekst njegovog mišljenja. Namera mu nikako nije bila stvaranje zatvorenog i dovršenog sistema kao modela jedne objektivne istine, koji bi prevladao manjkavosti prethodnih i nadvladao ih, već mu je cilj nešto sasvim drugo, obraćanje pojedincu, pozivanje onih koji se susreću s njegovom mišlju da se zapravo suoče s vlastitom egzistencijom i preuzmu odgovornost za nju. U spekulativnoj filozofiji Kjerkegor ne vidi tu mogućnost, njoj izmiče stvarnost pojedinca koju nije moguće obuhvatiti spekulativnim umom. Svako ljudsko biće je jedinka koja egzistira za sebe i tek poniranjem u vlastitu egzistenciju, iskustvom slobode, pojedinac razumeva vlastiti opstanak. Stoga su egzistencija i sistem međusobno suprotstavljeni; egzistencija je uvek u nastajanju, dok je karakteristika sistema njegova dovršenost.

Opiranje sistematizovanju proizlazi iz bitnih karakteristika egzistencije: ona je u vremenu, otvorena je, podložna promenama, slobodna. Spekulativna je filozofija besmislena za pojedinca i njegov život. Ona nije u mogućnosti da odgovori na njegove upitanosti jer se delatnost temelji na slobodi, a ne na nužnosti. Poistovećivanje umnog i stvarnog ne dohvata stvarnu egzistenciju, već dovodi do idealne, pojmovne egzistencije. Spekulišući o bitku dohvata se samo njegov pojam, ali ne i stvarnost koja je pojedinačna (pojedinačni tubitak). Kjerkegor zamera filozofiji što previđa to što je duh koji zna egzistirajući individualni duh i da je svako ljudsko biće jedinka koja egzistira za sebe.  „Onaj ko egzistira stalno je u postojanju. Stvarno egzistentni subjektivni mislilac podražava, stalno misleći, svoju egzistenciju i preobraća sve svoje mišljenje u postajanje.“[5]

Kjerkegor ne zagovara nikakav vid sistema jer u njemu ne uočava nikakav pozitivitet smatrajući da sistem uvek zakaže kada ga individuum pita za delovanje. Egzistenciji se treba pristupiti pojedinačno jer je ona različita, zavisno od trenutnih datosti. Osnovne odlike ljudske egzistencije su: individualnost, konačnost, sloboda izbora, indeterminizam, neponovljivost i istoričnost. U središtu zanimanja egzistencijalne filozofije nalazi se čovek, pojedinac, njegova sloboda, njegovo samoostvarenje. O egzistenciji se ne može graditi racionalan teorijski sistem jer egzistencijalne istine nisu logičke (pojmovno saznanje) i izviru iz neponovljivo ličnih sadržaja iskustva. “Istorija metafizike je već do Ničeovog vremena pokazala ne samo da je neopravdana bezgranična vera u otkrivanje istine bića kroz pojmovne mreže koje stvara svemogući um već da takva vera može da bude štetna po razvoj ljudskog duha.”[6]

Ovaj usamljeni melanholik pokazuje bunt protiv teorija koje čoveka svode na razum. Individua je način bivstvovanja kroz koji treba da prođu: istorija, epoha i čovečanstvo. Treba u ličnoj veri pronaći nov način potvrđivanja svoje ljudske suštine. Čemu služe objektivni misaoni proizvodi ako se ne očituju u životu, ako ih subjekt ne usvoji, pita se Kjerkgor. Istina je stoga nešto što postoji samo u odnosu na ličnost, subjekt; štaviše, ne samo da je istina subjektivna, već je i sama subjektivnost jedina istina; dok je objektivno mišljenje ravnodušno prema subjektu koji misli i svojoj egzistenciji, subjektivni je mislilac, kao egzistirajući u svom mišljenju, bitno zainteresovan: on tako egzistira.

“Sistema egzistencije nema. Takav sistem, dakle, ne postoji? Nipošto! Ovo se u rečenome i ne podrazumeva. Sama je egzistencija sistem – za Boga, ali ne i za egzistentni duh. Sistem i dovršenost odgovaraju jedno drugom, dok je egzistencija upravo nešto suprotno. Apstraktno posmatranje, sistem i egzistencija ne mogu se ujedno misliti. Da bi sistematska misao mogla misliti egzistenciju) ona je mora zamisliti kao poništenu, - dakle ne kao egzistenciju.”[7]

Iako kod Kjerkegora ne nailazimo na pitanje o prioritetu egzistencije nad esencijom, koja je rezervisana za boga (božja suština sadrži u sebi postojanje),[8] egzistencija je osnovna kategorija čoveka, i to ne njegovog razmišljanja, odnosno onoga što može saznati, nego mogućnosti njegovih ostvarenja, njegove spremnosti da tu egzistenciju stalno potvrđuje, da se potvrđuje kao vlastito ja, da se suprotstavlja bačenosti u svet. Zato je egzistencija uvek subjektivna i konkretna, dok ono apstraktno ne egzistira. Tako on gradi novum time što čini napor da napravi pomak od esencije ka egzistenciji. Upravo to je tačka u kojoj se Kjerkegor oštro suprotstavlja Hegelovoj filozofskoj spekulaciji, koja je identifikovala bitak sa mišljenjem i stvarnošću. Po Kjerkegoru, logički iskazi (sudovi) ne mogu biti nikakvi sudovi o stvarnosti, niti se može identifikovati apstraktno kretanje u bitku sa egzistencijom koja je uvek pojedinačna i konkretna. Mišljenje postoji zahvaljujući stvanosti (postojanju), te u tom smislu (ni) hrišćanstvo nije nikakvo znanje ni učenje već upravo saopštavanje egzistencije. Odatle je jasno zašto Kjerkegor ne shvata metafiziku kao suprotnost dijalektici već u tradicionalnom aristotelovskom smislu kao ono što se nalazi iza priorode, fizisa.  Zato je za njega Hegelov sistem metafizički.

I samu reč sistem Kjerkegor upotrebljava kao opšti naziv za spekulativnu Hegelovu filozofiju. Kjerkegorova misao, koja isključuje sistematičnost, potpuni je antipod takvog filozofiranja. Zato Kjerkegora obeležavaju kao „nesistematičnog mislioca“. Hegelovom apsolutnom sistemu on suprotstavlja apsolutnu egzistenciju. On smešta kategoriju istinitosti u subjektivnost (slobodnu subjektivnu egzistenciju), identifikuje je sa ličnim doživljajem. Istina je, prema tome, uvek subjektivna i konkretna, nasuprot objektivnoj i apstraktnoj istini objektivnog, posebno Hegelovog idealizma. Suprotstavljajući svoju subjektivno-kvalitativnu „dijalektiku“ individualne egzistencije Hegelovoj objektivno-kvalitativnoj dijalektici, Kjerkegor odbacuje i Hegelovo shvatanje istorije, jer ova kao anonimna sila potire ličnost (individuu) i propovedanjem nužnosti lišava je svoje mogućnosti, slobode, a time i etičke uloge da primi na sebe odgovornost za ono što se zbiva kao i etičke dužnosti prema samoj sebi.[9]

„Otići od Hegela Jovu! Kada bi Hegel makar za trenutak mogao da zamisli da je tako nešto moguće, da istinu ne poseduje on već neuki Jov, da metod traganja za istinom nije u pronalaženju „automatskog (unutrašnjeg) kretanja pojma“, već, s njegovog stanovišta, divlji i besmisleni jauci očajanja, on bi morao da prizna da je delo čitavog njegovog života svedeno na nulu, da je on sam sveden na nulu.“[10] – kaže Šestov u Kjerkegorovo ime. Veru, koja sobom definiše „odnos tvorevine prema Tvorcu“, i koja označava ničim ograničenu slobodu i beskrajne mogućnosti, mi smo zamenili znanjem, ropskom zavisnošću od mrtvih i umrtvljujućih večnih principa.[11] Može li se zamisliti strašnini i sudbonosniji pad?

Tako Kjerkegorova egzistencijalna filozofija spekulativnoj istini suprotstavlja istinu otkrivenja.

TREĆI DEO: Verovati, a ne razumeti

Već samo pozivanje na biblijske priče i njihovo uvođenje u spise predstavlja pomeranje i nadilaženje misaonih granica, koketiranje s predstavnom svešču i verom naspram uvrežene i jedino dozvoljene pojmovne svesti tradicionalne filozofije[12]. Kjerkegor iskazuje pobunu čulne svesti. Našem vremenu i mišljenju uopšte, filozofiji, ne nedostaje refleksija nego strast, dakle ne znanje nego vera, kaže on (vera je kretanje beskonačnosti i to se kretanje beskonačnost događa putem vere, a ne refleksije). Njom se jedino može shvatiti postojanje. Na taj se način vera ne pokazuje kao „estetsko ganuće“, kao „neposredan nagon srca“, nego kao paradoks postojanja.

Paradoks je izvor strasti mislioca i mislilac bez paradoksa jeste “kao onaj koji voli bez osećanja: osrednja ličnost”.[13] Pa kaže, dalje: “Najviši paradoks svakog mišljenja jeste: pokušaj da se otkrije nešto što se ne može misliti.”.[14] Hegel govori o izmirenju, o povratku sebi, a ne o otvorenosti i slobodi u smislu želje kao metafizičke transcendencije. Njegov sistem pretenduje na apsolutnu savršenost i zatvorenost unutar sebe. Taj sistem je sterilna kruna, ledeni završetak čitavog jednog razvoja mišljenja koji je od srednjovekovne sholastike i racionalizma doveo do apsolutnog panlogizma.[15]  

„Filozofija se okreće prošlosti, celoj proživljenoj istoriji sveta, ona pokazuje kako se razdvojeni (diskurzivni) momenti spajaju u višem jedinstvu, ona stalno razmišlja i pokazuje. Suprotno tome, ne izgleda mi uopšte da ona odgovara na moje pitanje: jer ja pitam o budućnosti. Ti, to treba priznati, ipak nekako odgovaraš, mada je tvoj odgovor besmislen.“[16]

Vera je strast, njom se dobija sve jer za svoj predmet ima večnost bića, beskonačnost, egzistenciju, apsurd. To se ne može prekoračiti razumom i refleksijom i nikakav um nije sposoban da prevlada veru, da je transcendira. Ona započinje tamo gde mišljenje prestaje, smatra ovaj religiozni mislilac, kako je Kjerkegor sebe radije voleo da zove. Dakle, u veri je ključ dijalektičkoga. Ne potvrđuju samo strah i drhtanje da je vera najviša strast čoveka, raspetog u ili-ili (iako to ili-ili zapravo nije veza već nerazdvojnost), nego i strepnja, bolest na smrt, dakle one situacije koje bitno određuju šta čovek jeste[17]. Na putu ka veri traga se za onim što čini princip egzistencije, kojim se vera postavlja kao organon mišljenja, ali koji ne treba da je mišljenje već nešto više i iznad mišljenja.

Verovati, a ne razumeti, Kjerkegorov je nauk. Objektivnom misliocu su ravnodušni misaoni subjekt i njegova egzistencija, dok je zadatak subjektivnog mislioca da sebe u egzistenciji razume. Racionalistička refleksija ne dospeva do kretanja života. Stoga se bog ne poima kao apsolut sam po sebi, nego kao odnos ja prema bogu. Individua se samošću protivstavlja sistemu, u sistemu postavljenom kao bitak. Naspram bitka tog sistema, bog je istina u subjektivitetu za subjektivitet, a vera je organon kojim se to zna, odnosno znanje je organon kojim se veruje. Refleksija o čoveku sa stanovišta logike tela, vere i strasti omogućava prevladavanje nedostataka i ograničenosti kategorijalnog, razumskog i spekulativnog mišljenja. Ontološki uvid u paradoksalnu stukturu bivstvovanja vodi ka zahtevu za uspostavljanjem odnosa čoveka i boga koji je jedini putokaz u čovekovom postajanju individuom.

***

Kao mislilac paradoksa, Kjerkegor je nastojao da njegova filozofija zaista odgovara načinu njegovog života. U njegovim delima se provlači subjektivna nota, njegov lični život, patos egzistencije, ali nas on time ne udaljava od istine koja važi za svakog i koja se može ostvariti samo u pojedincu. Strašću, srčanošću, samo-potvrđivanjem vlastitog postojanja ovde i sada, delovanjem i verom ostvarujemo istinu, razrešavamo upitanost i dajemo svojstven nam i jedinstven odgovor na sve ono o očemu filozofija pita, a što konzervativnom diskursu čvrsto priljubljenom za spekulativnu misao, nedostaje. Kako je primetio Žan-Pol-Sartr, čitajući Kjerkegora hteo je da razume njega, a u stvari je razumeo sebe. Isto se dešava i nama: razumevajući Kjerkegora i njegovu misao, razumevamo nas same.

LITERATURA:

1. Primarna literatura:

Kjerkegor, Seren: Pojam strepnje. Beograd: Dereta, 2005.

Kjerkegor, Seren: Strah i drhtanje. Beograd: BIGZ, 1975.

Kjerkegor, Seren: Ponavljanje. Beograd: Dereta, 2005.

Kjerkegor, Seren: Osvrt na moje delo. Beograd: Grafos, 1981.

Kjerkegor, Seren: Dve rasprave. Beograd: Grafos, 1990.

Kjerkegor, Seren: Brevijar. Beograd: Moderna, 1990.

Kjerkegor, Seren: Čovek i duh (prema izdanju „Odlomci“). Beograd: Partenon, 2009.

Kjerkegor, Seren: Filozofske mrvice. Beograd: Grafos, 1980.

Kjerkegor, Seren: Dnevnik zavodnika. Beograd: BIGZ, 1975.

Kjerkegor, Seren: Ili-ili. Sarajevo: Svetlost, 1990.

Kjerkegor, Seren: Bolest na smrt. Beograd: Mladost, 1980.

Kjerkegor, Seren: Knjiga o Adleru, Beograd: Grafos, 1982.

2. Sekundarna literatura:

Aćimović, Mirko: Metalogike. Novi Sad: Grafomedia, 1997.

Bektović, Safet: Biografsko čitanje i razumijevanje Kjerkegora. Arhe – časopis za filozofiju. Novi Sad: Filozofski fakultet, Godina II, No 3/2005.  str. 7 – 17

Bodulić, Dragana: Filozofsko i religijsko kretanje kod Kjerkegora. Dijalog i dogma, Odnos kritičkog i dogmatskog mišljenja. Novi Sad: Centar za empirijsko istraživanje religije, 2002.

Edvards, Pol: Kjerkegor i „istina“ hrišćanstva. Osvajanje raja ili dokazi o postojanju boga – zbirka tekstova; priredila Smiljana Jovetić Weber. Beograd: Astimbo, 2002.

Jaspers, Karl: Um i egzistencija. Beograd: Plato, 2000.

Kajtez, Nikola: Hegel i XXI vek. Polja, časopis za književnost i teoriju. Novi Sad: Kulturni centar, broj 426, oktobar-novembar 2003.

Kolakovski, Lešek: Užas metafizike. Beograd: BIGZ, 1992.

Šestov, Lav: Kjerkegor i egzistencijalna filozofija. Beogra: Plato, 2002.

Tadić, Ljubomir: Zagonetka smrti. Beograd: Filip Višnjić, 2003.

Todorović, Miloš: Misao i strast. Beograd: Prosveta, 2001.

Todorović, Miloš: Ozbiljnost - Kjerkegorov „ontološki“ pojam. Arhe, časopis za filozofiju. Novi Sad: Filozofski fakultet, Godina II, No 3/2005.  str. 17 – 29

Uzelac, Milan: Pravci savremene filozofije. Vršac: Visoka strukovna škola za obrazovanje vaspitača, 2011.

 

[1] Uzelac, Pravci savremene filozofije, Visoka strukovna škola za obrazovanje vaspitača, Vršac, 2011, str. 10.

[2] Kjerkegor je neko vreme boravio u Berlinu gde je izučavao filozofiju. Slušao je Šelingova predavanja, u koja se ubrzo razočarao. Tom prilikom je dosta naučio o tokovima u savremenoj filozofiji, naročito nemačkoj, koja je u to vreme bila najuticajnija. Najpre je proučavao Hegela da bi se na kraju njemu i hegelijanstvu oštro suprotstavio. Neretko se i danas u stručnoj literaturi  Kjerkegorova filozofija objašnjava preko Hegelove, i obrnuto, odnosno izvode se njihovi suprotstavljeni pogledi na svet, pogled opštosti (Hegel) i pojedinačnosti (Kjerkegor).

[3] Kjerkegor, Strah i drhtanje, Grafos, Beograd, 1981, str. 33.

[4] Kao zaokružen sistem, Hegelova filozifija nudi se kao mera filozofije, odrednica od koje sva filozofska znanja polaze i u koju uviru, te tako Hegel predstavlja nasleđena institucija mišljenja.

[5] Kjerkegor, Brevijar, Moderna, Beograd, 1990, strana 48.

[6] Kajtez, Hegel i XXI vek, Polja, časopis za književnost i teoriju, broj 426, oktobar-novembar 2003.  

[7] Kjerkegor, Brevijar, Moderna, Beograd, 1990, str. 52.

[8] Razum ne može, kao što misle Toma Akvinski i Dekart, da uspostavi egzistenciju boga.

[9] Kjerkegorova polemika se u „Knjizi o Adleru“ preko Adlera, velikog popularizatora Hegela, okreće Hegelu, te on još jednom odbacuje Hegelovu filozofiju identiteta (subjekt-objekt) i svođenje stvarnosti na pitanje porekla i istorije. Pokazujući nedoslednost i protivrečnost Adlerove misli direktno udara na Hegela pokazujući nemogućnost njegovog sistema.

[10] Šestov, Kjerkegor i egzistencijalna filozofija, Plato, Beograd, 2002, str.  26.

[11] Isto, str. 15.

[12] Pomoću biblijske priče o Avramu (“Strah i drhtanje”) Kjerkegor objašnjava dolazak do autentične egzistencije, do stupnja vere. Taj put prelazi i Jov (“Ponavljanje”). Na taj način prikazana je suspenzija etičkog – delanje putem apsurda, a ne razuma.

[13] Kjerkegor, Filozofske mrvice, Grafos, Beograd, 1980, strana 40.

[14] Isto.

[15] Kajtez, Hegel i XXI vek, Polja, časopis a književnost i teoriju, broj 426, oktobar-novembar 2003.  

[16] Kjerkegor, Ili-ili, Svetlost, Sarajevo, 1990, str. 583.

[17] Očajanje određuje kao bolest na smrt; to je bolest od koje se ne umire, ali u kojoj živi smrt. Jedini spas za očajnika jeste bog. Očajanje je, tako, podsticaj koji vodi čoveka do vlastitog ja tj. do odnosa prema bogu. Tada, uviđa Kjerkegor, počinje filozofija - očajanjem, a ne čuđenjem.

 

Ukoliko su vašem časopisu ili veb-sajtu potrebni novinarski ili stručni tekstovi iz oblasti kojima se bavim, slobodno mi se javite putem formulara moji se nalazi OVDE.

Sa kojim sam sve medijima sarađivala možete pogledati OVDE.

Dobrodošli na moj sajt!

Ovde ćete naći tekstove o bioetici, estetici, ekofilozofiji, aktivizmu za prava i zaštitu životinja, zatim alatke za zdraviji i spokojniji stil života, kao što su joga i veganstvo, ali i upotrebne i ukrasne predmete koje izrađujem, a koji su deo radionice AHIMSA YOGA & ART.
Nadam se da ćete ovde pronaći mnogo više od toga, pre svega motivaciju za svoje aktivnosti i lični razvoj. 
  1. Namaste, Maja

Korpa

Korpa je prazna
Korpa je prazna
http://maja-vuckovic.com/inner.php/shop/

e-Obaveštenja

Registruj se sad!
Odjava

Ako želite da se odjavite sa liste, upišite kod za odjavu koji ste dobili kad ste kliknili na odjavu.

http://maja-vuckovic.com/inner.php/ajax
Molimo sačekajte ...
Nevažeća e-mail adresa

Galerija

Citati

Mir u svetu će zavladati tek kada u potpunosti bude prihvaćena etika nenasilja. Ne samo u teoriji, već pre svega u praksi.

Dalje
http://maja-vuckovic.com/inner.php/ajax
Molimo sačekajte ...

Anketa

Koji način ishrane primenjujete?
Click on an option to vote.

Partneri i akreditacije

       prijatelji yivotinja

      

      

vidza zoga